Zašto se osećamo neprijatno kada smo srećni i kada nam sve ide kako treba? Zašto nam je uzrečica „Ne smej se, sutra ćeš plakati“? Zašto se preračunavamo kada nas neko pozove na veselje, a kada neko umre – za manje od 24 sata pronađemo stotine i hiljade evra i spremni smo da putujemo i po 500km u jednom pravcu kako bismo pokojniku odali počast? Kada smo i u kom trenutku postali nacija koja se ne smeje, koja se boji da se raduje, jer će posle plakati, kojoj je smrt bitniji događaj u životu od novog početka?
Ne verujem da je opravdanje nemaština. Ima mnogo siromašnijih naroda od nas, pa su puni životne energije i ljubavi za sebe i bližnje.
Opravdanje ne može biti ni loše obrazovanje. Isti ti veseli narodi nemaju tri obroka dnevno, a kamoli da izdvoje za knjigu ili bilo koji sadržaj koji im može oplemeniti dušu. Dušu, koju smo mi izgleda izgubili u borbi sa životom.
Vidite, kada od malena prave žrtvu od nas, poredeći nas sa drugovima koji su bolji u školi, uspešniji od nas, možda i pametniji – mi u žrtvu i izrastemo. Stavljeni smo u neki kalup gde nikada nismo dovoljno dobri, gde stalno mislimo da ćemo reći nešto glupo, gde se bojimo da ne ispadnemo smešni.
Onda u svemu tome okorimo, učaurimo se i ne razmišljamo o tome šta je to sreća.
Srećni ljudi su čudni, vrlo moguće i ludi i gledamo da se sklanjamo od njih. Jer, i to su nas učili: ko je lud, ne budi mu drug.
Onda tu nesreću nosimo sa sobom gde god da krenemo i širimo je dalje oko sebe. Jer, što bismo trpeli da je neko srećan pored nas, kada možemo kukati od nemila do nedraga i upropastiti mu dan?
Zašto bismo išli na nečiju svadbu, kada će se oni svakako razvesti? Zašto bismo slavili svoj ili nečiji rođendan, kada to znači samo da starimo i da smo bliži smrti?
To nas nikako ne sme sprečiti da odemo na nečiju sahranu, jer se jedino tada istinski radujemo. Jer nismo mi umrli, nego neki taj. A potpuno smo nesvesni da smo više mrtvi od samog pokojnika i da nikada zaista nismo ni živeli.
I tu zaista nije bitno ko je u pravu, a ko ne. Srećne ljude i ne zanima da budu u pravu, oni su jednostavno srećni. Ono što je najbitnije jeste da na vreme nauče da se sklanjaju od ljudi kojima je njihova sreća čudna i kojoj priželjkuju kraj, kako bi njihova nesreća bila manja.
Ljudi koji se sreće plaše svakako nisu naša ciljna grupa i misle da smo ludi. A ko smo mi da ih razuveravamo? I da gubimo vreme od svoje sreće…
Fotografije: Unsplash.com
