Oduvek sam maštala da imam sestru.
Rođenu.
Kao devojčica, zamišljala sam da ona postoji, da je tu, pored mene, deli sa mnom sobu, igračke, knjige.
Zamišljala sam i kako ta moja sestra izgleda i koliko ličimo jedna na drugu, toliko da svi prepoznaju da smo sestre. Ona je, doduše, u toj mojoj mašti imala nešto tamniju kosu od moje i bila je za glavu viša. I imala je pegice, koje sam ja žarko priželjkivala.
U jednom periodu detinjstva sam čak nekima i lagala da imam sestru. Toliko realistično, da verovatno ima onih koji su još ubeđeni da ona postoji.
Prvo sam maštala o tome kako, kroz sestru, uvek imam društvo za igru, a kasnije sam u njoj videla savetnicu, najboljeg prijatelja, utešitelja, rame za plakanje. Nekog ko je uvek na mojoj strani, ko me brani.
Delile smo nestašluke (umele smo da zvonimo komšijama, pa pobegnemo), razbijena i prašnjava kolena, ali i radosti: porodična letovanja, vožnje biciklom po kraju, odlaske u poslastičarnicu na prvi prolećni sladoled…
Naravno, ponekad smo se u toj mojoj mašti i svađale. Uvek oko neke gluposti, kako to već sestre čine. Oko kantice eurokrema. Oko njene majice koju sam pozajmila bez pitanja. Oko toga što je sat vremena posvetila drugarici, a ne meni. Bilo bi tada i uvredljivih “epiteta”, ali onih bezazlenih, dečijih…
I uvek bismo se mirile, bez reči, spontano. Onako kako to rade sestre.
Ta moja sestra iz mašte vodila me je u prvi izlazak i čuvala od agresivnih frajerčića kao oči u glavi.
“Pokrivala” me je ako bih odlučila pobegnem sa časa i branila ako bih dobila lošu ocenu, uz reči da to može svakome da se desi.
Birala je sa mnom matursku haljinu i predlagala mi najbolju frizuru.
Brisala mi je suze zbog neuzvraćene ljubavi, govorivši mi da “taj mene ni ne zaslužuje”.
A posle nekoliko godina, neumorno obilazila sa mnom salone venčanica, u potrazi za “pravom”.
Grlila me dok sam, drhteći, čekala da se našom uličicom prolome svadbarske trube, koje najavljuju da odlazim.
A u stvari, nisam otišla daleko – moja sestra iz mašte i ja smo i dalje bar tri puta nedeljno kafenisale i tračarale o svemu i svačemu. I dalje je bila upućena u sve što mi se dešava.
Skakala je sa mnom do Jupitera kada smo saznale da sam trudna i bodrila me kad su se pojavile prve kontrakcije.
Prigrlila je moje čedo toplo, s ljubavlju, onako kako to samo tetka ume. I bila uz mene u prvim danima majčinstva i sluđenosti. Pravila mi društvo u šetnjama s bebom i kreirala najmaštovitije novogodišnje paketiće ikad viđene.
Ta ljubav prema zamišljenoj sestri bila je gotovo opipljiva. Krv nije voda, kažu mnogi.
I onda čujem kako jedna tamo ne razgovara sa sestrom. Posvađale se oko nečega i ne komuniciraju više. Godinama nije videla njenu decu. Ne zna šta je boli, zbog čega je danas tužna, nije videla kako je sredila kuhinju, niti kako joj stoji nova frizura.
Potom, čujem i za još jednu, koja nije baš posvađana, ali su im odnosi zahladneli, jer muž njene sestre ne znam šta…
I pomislim, zar su zaboravile kad su se kao devojčice svađale oko gluposti i mirile bez reči, bez traženja oprosta, bez izvinjenja. Lako i spontano, dečije, prešavši na neku drugu zajedničku aktivnost.
Pomislim, to bi u ovim godinama mogla biti neka kafa, zar ne? Kafa sa sestrom uvek prija.
Neću nikog osuditi. Niti želim, niti bih imala prava.
Jer, nikada nisam bila u toj situaciji.
Samo sam o tome maštala.
O nečemu što se nikad nije ostvarilo.
Ja nemam sestru.
Imate li je vi?
Imate?!
Učinite mi uslugu. Pozovite je na kafu. Popite je sa njom, u ime mene i moje zamišljane sestre.
Pozovite je.
I znajte koliko ste srećni jer je imate!
