Nekako me je roze boja pratila kroz sve moje važne trenutke! Iako mi je crvena boja omiljena i gledala sam oduvek da se njome dobro opremim, opet kad otvorim orman nekako dominira roze, pa sam je i zavolela. Kao jedan od najmlađih ženskih potomaka u porodici, dosta stvari sam nasleđivala i, kao sudbina ili urok, (ili kako hoćete već da nazovete) najbolje očuvane stvari su bile u roze boji.
Posle, kada sam sama sebi kupovala odeću po svom izboru, nekako sam joj odolevala, mada je u svim šarenim kombinacijama bila prisutna. Onda za svoju svadbu. Baš i nisam imala nešto vremena da tražim, jer je bilo nemilih, neočekivanih događaja, tako da sam tek u neku sredu popodne bila sigurna da ću da se udam u nedelju. I puf – ispade roze haljina! Sa sve roze cvetićima u kosi, kao i posle na velikoj fešti u kombinaciji sa belom haljinom.
Sa druge strane, nikada nisam bila ljubitelj plave boje. Ne znam zašto, čak mi je išla na živce. Pogotovo svetlo plava ili klasično plava. Dok je mojoj rođenoj sestri bila omiljena. Nekako sam mislila da je plava boja i razlog oko kojeg smo se svađale kao male, kao koren naše različitosti. Usputno su se negde, malo po malo, provlačili komadi plave odeće, ali ništa spektakularno i uglavnom se odnosilo na teksas. A samo da se razumemo – teksas nije plave boje. To je samo teksas prihvaćen takav kao forma jedinstvenosti.
E, posle toga su dosle moje devojčice i kao prave pripadnice ženskog roda, po nekom pravilu uvek tražile roze. Samo da se zna, ja lično nikada nisam isticala da je roze boja za devojčice, čak sam je izbegavala pri kupovini. Na kraju, kada otvoriš ormar, shvatiš da ti je život u roze boji.
U poslednje vreme, neprimetno, ali istovremeno izuzetno napadno, plava boja se uvlači u moj dom. Prvi krivac je pubertet koji besomučno napada moje prvo čedo, koje odbija da se povezuje sa bilo kakvim dečijim motivima i ostacima, pa bebeće roza (svako roze nam je sada bebeće) isčezava malo po malo iz njene garederobe i stvari uopšte. A druga situacija, koja mi više ide na živce, jeste preokupacija i poistovećivanje mlađeg čeda sa crtanom junakinjom Elsom! Tako da nam je sad od rajfova, preko šnalica, makaza, selotepa, trotineta pa i odeće – sve plavo!
I to, tako neprimetno, traje već godinu dana. Da bi moje saznanje bilo konačno kad se starije čedo vratilo iz šetnje sa bakom sa novim lakom, PLAVIM naravno! Sa rečima „Ti ne koNtaš nove boje“ (ovo „koNtaš“ će biti tema neke druge priče).
Pošto je ona jako želela da stavi taj plavi lak za svoju završnu priredbu (iako joj se uopšte ne slaže sa haljinom koju je odabrala, a nije bila plava začudo), da bih joj pokazala kako se ne slaže, ja sam uzela i namazala svoj palac tim lakom plave boje i uporedila ga sa haljinom.
Ok, odustala je, ali meni osta plavi palac. I tako sam ja dva dana hodala sa iritirajućim plavim palcem, da bih krenula na neki poslovni sastanak i skoNtala da nemam aceton da ga uklonim. Pošto mi je bilo glupo da hodam sa jednim namazanim noktom (jer plava boja je upadljiva, nije kao bebi roze da se i ne vidi ako imaš nalakiran samo jedan prst), ja uzmem lak i namažem njime sve nokte na rukama. Onda skoNtam da ću nositi sandale, jer je toplo, pa i nokte na nogama namažem istim tim iritirajućim lakom plave boje.
Otišla sam na sastanak, vratila se, i čini mi se da, osim mene same, niko nije ni video moj plavi lak. I tako ja gledam u svoje nokte i pokušavam da skoNtam novu boju, gledam ja njih i ništa pametnija nisam. I dalje me iritira boja i dalje mi se ne sviđa, ali ajde da budem malo „KUUUL“ mama, po njihovoj volji. Da probam da prihvatim plavu kao jednu nijansu roze boje. 🙂
P.S. Nisam dugo uspela, premazala sam ga ljubičasto-roze šljokicama.
Fotografije: iz privatne arhive autorke, Pixabay.com
