Toga dana sam se vraćala kući sa nekog ne baš uspešnog sastanka, kroz jednu od najprometnijih novosadskih ulica – bučnu, pretrpanu vozilima i prolaznicima. Na abnormalno uskom pločniku gurali su se ljudi, svako u svojoj žurbi i pod svojim stresom i sudarali se međusobno.
Dok sam se provlačila između nelegalno parkiranih automobila i ostalih užurbanih ljudi, nervozna jer moram po dete u vrtić, a nisam obavila sve što sam naumila toga dana, ispred sebe ugledala sam NJU.
ONA je hodala polako, bez žurbe, kao da ima sve vreme ovog sveta. Nije odisala nervozom, nije psovala prolaznike koji je očešu rukom, niti gužvu u saobraćaju.
Za ruku je vodila devojčicu od desetak godina. Devojčicu sa invaliditetom.
Tačnije, devojčica se dobrim delom tela oslanjala na nju, jer drugačije verovatno ne bi ni mogla da se kreće.
Nije mi trebalo dugo da zaključim da je vodi u školu. Stajale su na pešačkom prelazu bez semafora i strpljivo propuštale užurbane vozače. ONA nije požurivala svoju kćerku. Nije joj govorila kako će zakasniti na posao ako ne ubrza korak. Samo je stajala pored nje, strpljivo i tiho, nenametljivo. U jednom trenutku, neposredno pre nego što će zakoračiti preko zebre, s nežnošću joj je popravila pletenicu na kosi. Ne, nije to mirenje sa sudbinom, jer ove majke su veliki borci. Rekla bih da je to uživanje u svakom trenutku i izvlačenje najboljeg iz svega.
ONA je uskoro zamakla iza ugla i više ne znam ništa o njoj. Ali zato poznajem najmanje četiri majke dece sa invaliditetom i, koliko god se one međusobno razlikovale, po nečemu su vrlo slične. Zato ću ih zvati istim imenom – ONA.
ONA je naviknuta na zabezeknute ili sažaljive poglede… Zabole je, ali je na njih oguglala.
ONA se nervira zbog uvreda, ali se trudi da ne reaguje.
ONA ima fizičku snagu muškarca, jer neretko nosi i odraslo dete na rukama.
NJU ne stresira žurba, kašnjenje, rokovi, a njoj za sve treba duplo više vremena.
ONA je naučila da živi sa razlikama svog deteta u odnosu na ostalu decu, a da ne bude ogorčena.
ONA se ne žali da je nenaspavana, iako većina njenih noći prođe u prekidanju sna jaucima, bolovima, plačem…
ONA nije očajna jer se dete nije javilo komšijama ili je dobilo lošiju ocenu u školi.
ONA se svakodnevno nosi sa osudama, jer je osuđuju kada je nasmejana, dobro raspoložena, doterana. Njoj, smatraju mnogi, to ne priliči…
NJEN život je ispunjen terapijama, pregledima, komisijama, vežbama od kojih zavisi dalji ishod njenog života.
I ONA kuva, sprema, pere, čisti, ali su to stvari na koje se ne žali.
NJU ne nervira što mora da žuri po dete, već uživa u svakom trenutku sa njim.
NJU hrabri svaki, i najmanji uspeh njenog deteta i svaki napredak doživljava kao praznik.
ONA je puna ljubavi i topline, ona ne zaboravlja da miluje ni u svakodnevnim rutinama.
I ONA biva tužna, uznemirena i neraspoložena, ali ONA ne gubi nadu i ne pada u depresiju.
ONA je zahvalna za sve što joj je dato.
ONA je ponosna na svoje dete i smatra ga predivnim bićem.
Pomislila sam koliko smo “prokleti”. Kako se setimo koliko smo srećni samo onda kada vidimo da je nekome teže nego nama. Kako, kada nam je dobro – kada smo zdravi i pravi, jako brzo zaboravimo na te činjenice, a pažnju obraćamo na sitnice, zbog kojih se prečesto nerviramo.
Cilj ovog teksta nije sažaljevanje majki dece sa invaliditetom. Empatija sa njima se kod svakog normalnog bića podrazumeva. Sažaljenje one ne vole, niti im koristi.
No, cilj ovog teksta nije usmeren ka njima. Nego ka svima ostalima.
Cilj ovog teksta je da UČIMO kako da iz svake situacije koja nas zatekne izvučemo najbolje. Da u svemu što nas snađe pronađemo ono lepo, vredno. Baš ono što će nas „gurati“ napred i ispunjavati srećom.
A to, očigledno, možemo odlično naučiti upravo majki dece sa invaliditetom!
Jer, ONE ne zaboravljaju da cene ono što imaju.
