Nataša Bundalo Mikić je Novosađanka, književnica i majka četvorogodišnjeg Marka. Do sada je izdala dve knjige – zbirku poezije Ginevrin šapat i roman Lakovane bele cipele. Po obrazovanju profesor srpskog književnosti i jezika, trenutno radi kao lektor i recenzent knjiga. Član je i sekretar Društva književnika Vojvodine, a često je i moderator poetsko-muzičkih večeri. Kroz sve što čime se bavi, trudi se da afirmiše ljude da se ponovo okrenu knjigama, a svojim delima polako vraća književnost na pijedestal koji zaslužuje. Lako i jednostavno budi tanane emocije čitalaca i kroz aspekt prošlosti pokušava da im ukaže na važne činjenice sadašnosti i budućnosti.
Sa Natašom smo pričali o vremenu nekada i sada, knjigama, značaju porodice, majčinstvu, gradu u kojem živi i za koji je jako vezana, romantici, ali i borbi protiv nasilja i nedostatku ljubavi koja je, prema Natašinom mišljenju, najvažnija za sve.
MS: Kroz tvoje knjige, fotografije ali i objave na tvojoj Fejsbuk stranici Umetnost kroz sliku, melodiju i reči evidentno je da je nostalgija kod tebe veoma prisutna. Da li misliš da je u neka prošla vremena ljudima bilo lakše, lepše, opuštenije?
NATAŠA: Ne bih to nazvala nostalgijom u pravom smislu reči jer nostalgija predstavlja tugu za prošlim vremenima i čežnju, a svakako da onaj ko čezne za prošlim vremenima idealizuje prošlost. Smatram da je u prošlosti temelj svih naših težnji, kako sam jednim statusom naglasila a ticalo se svakako praznika sa kojima je naš narod bogat: „Praznici su vreme kada se vraćamo pradavno odabranoj porodici od koje, u stvari, nikada nismo ni otišli…” Prošla vremena volim da prikažem kroz crno-belu fotografiju i uvek se vraćam albumima iz porodične kolekcije, a mnoge fotografije iz prošlih vremena čine potpunijim i lepšim moj prvi objavljeni roman “Lakovane bele cipele”
MS: Kako možemo učeći iz prošlosti da poboljšamo budućnost?
NATAŠA: Vrlo je važno poznavati svoje korene i poreklo da bi nam bile jasne neke situacije, gestovi, događaji koji nam obeleže život i daju snagu da radimo na sebi i da idemo napred hrabro. Znači, prošlost kao učitelj i pokazatelj kako je nekad bilo, a kako bi moglo možda da nam bude bolje.
MS: Da li misliš da je ženama i majkama bilo lakše nekada ili sada?
NATAŠA: Mislim da su žene i majke svakako u današnjem vremenu dostigle potpuni vrhunac, veću slobodu, veću snagu i da su nam sada dozvoljene mnoge stvari. Poenta je samo da to ne zloupotrebimo ali da sačuvamo koliko god je u moći ženskog bića pravo na posao, majčinstvo i pravo na život.
MS: Šta to nedostaje današnjem svetu da bi nam bilo lepše?
NATAŠA: Današnjem svetu, i nama u tom svetu, nedostaje samo vremena za rad na sebi. To vreme se na neki način ubrzalo, mnogi od nas nekako „srljaju“ i „nasrću“ na neke stvari u životu dok drugi pak sede i čekaju da se nešto samo od sebe dogodi. A potrebno je pronaći zlatnu sredinu i biti iskren prema sebi i malo više voleti ljude. Tada bi sve bilo lakše. Kada bi se samo malo više voleli.
MS: Bežimo li, možda, od svoje suštine?
NATAŠA: Suština smo mi. To nikada ne bi trebalo da zaboravimo. Dakle, samo rad na sebi i malo više gledanja sa ljubavlju na ljude oko nas.
MS: Smatraš li da su žene danas manje romantične nego pre ili je to i dalje naša potreba koju, možda, krijemo?
NATAŠA: Deluje da smo se malo izgubile u trci s vremenom, u ličnim borbama i da smo zaboravile na romantiku. Takav utisak ostavlja većina ženskih bića danas. Mislim da bi trebale malo da se opustimo više i prestanemo da budemo pod stresom. Postavile smo pred sebe ogromna očekivanja. U redu je biti negovana, u redu je držati do sebe ali bez knjige ne bi trebali da postojimo. Knjiga nam nedostaje, mnogo knjiiiigaaaa….
MS: A gde su tu muškarci?
NATAŠA: Muškarci su tu oko nas, samo su na neki način frustrirani. Frustriraju ih žene, majke, posao, kolege…I oni su na neki način zaboravili na romantiku, a ne bi trebalo. Kako ona jedna pesma kaže, nije da slušam tu vrstu muzike ali svakako je „neki pesnik“ rekao: „Da se nađemo na pola puta“ i oslušnemo bolje jedni druge. Potrebno nam je to.
MS: Iz tvog romana jasno se vidi da je uticaj porodice izuzetno jak u tvom životu. Kakav značaj porodica ima za tebe?
NATAŠA: Porodica je moje sve. Moje utočište i najjača podrška. I to prvenstveno moja primarna, matična porodica: majka, otac, stariji brat. Roman „Lakovane bele cipele“ to svakako najbolje prikazuje iako je sve počelo sa mojom prvom knjigom, zbirkom poezije koju počinjem pesmama – posvetama, mojim najbližima. Svojim knjigama pokušavam da „pozovem“ čitaoce, da ih podsetim da se vrate svojim najmilijima, da neguju ljubav za njih, da se bore, da se malo više poštuju. Porodica i članovi porodice treba da su nam prijatelji. Porodicu treba vratiti na pijedestal jer to mesto joj kompletno pripada. Tu nema mesta za negativnu energiju već samo odmor. Preko su potrebni harmonija i mir među nama da bi mogli kasnije da stvaramo zdrave socijalne i emotivne veze i da bi mogli da se u zdrave ličnosti razvijamo i odrastamo.
MS: Kakvo je bilo tvoje odrastanje? Kakvo je odrastanje tvog deteta?
NATAŠA: Moje odrastanje je bilo bezbrižno, bez ikakvih trzavica i problema. Osim što smo se kao tinejdž generacija plašili 1999. godine i bombradovanja naše zemlje. Moji roditelji su mi pružili dovoljno, ne previše, nego dovoljno i zahvalna sam im na vaspitanju i svemu. Što se mog deteta tiče, ono za sada isto ima dovoljno mada ja kao profesor srpskog jezika ne mogu da pronađem odgovarajući posao da bih mu pružila neke stvari, pa nam dosta pomažu bake i deke.
MS: Kakvim vrednostima ga učiš?
NATAŠA: Želela bih da moj Marko izraste u pravog čoveka, koji će biti fin i vaspitan, koji će umeti da kaže „Dobar dan“, „Izvolite“ i „Hvala“ i koji će štiti slabije a umeti da ceni i žensko biće.
MS: Koliko je roditeljstvo promenilo tvoj život i tebe samu?
NATAŠA: Roditeljstvo me je promenilo utoliko koliko sam postala prodornija, slobodnija, komunikativnija. Shvatila sam da sada postoji neko za koga živim punim plućima i ko je čitav moj svet. Kome treba da dam sebe i pružim mu radost i na kraju krajeva, negujem tu radost sa mnogo ljubavi uz dozu discipline.
MS: U tvom romanu dominantnu ulogu ima i Novi Sad. S obzirom na to da tvoja porodica generacijama živi u ovom gradu, neraskidiva je tvoja veza sa njim. Čuva li Novi Sad i dalje onaj duh starih vremena i sve po čemu je uvek bio specifičan? Šta misliš da li i grad iz kog smo utiče na naše sudbine?
NATAŠA: Svakako da smo se saživeli sa gradom u kom smo rođeni, u kom smo odrasli, u kom živimo i ako ikad i odemo iz njega nosimo jedan njegov deo u našim dušama. Novi Sad će za mene uvek biti broj jedan. Novi Sad volim i ako svi govore da odavno Novi Sad nije onaj nekadašnji. To je sasvim normalno jer svaki veći grad doživljava priliv stanovništva sa raznih strana. I to daje veliki pečat tom gradu. Na Novi Sad se to svakako dosta odrazilo, izgradio se, izgrađuje se. Trpi razne promene koliko dobre toliko i loše. Ono što svakako ne bi smelo da se izgubi je taj pečat multikulturalnosti i umetnički život koji je važan jer bez umetnosti nema kvalitetnog života.
MS: Tvoja prva knjiga sadrži pesme. Gde vidiš ulogu poezije u današnjem vremenu? Čini li ti se da je manje popularna nego nekada i zbog čega je to tako?
NATAŠA: Pojavom društvenih mreža, Fejsbuka pogotovo, književnost i poezija su dobile jedan sasvim drugačiji izgled i doživljaj. Iako je poprilično marginalizovana, poezija je postala mnogima nasušna potreba i težnja da se zabeleže neki novi tokovi u stvaranju i bivstvovanju. Moja prva knjiga, zbirka poezije „Ginevrin šapat“ predstavlja zvuk, melodiju, šapat jednog romantičnog nežnog bića, uz veliku zahvalnost koju duguje porodici, podneblju sa kog je poteklo ono traga za izgubljenom ljubavlju i šalje poruke toj ljubavi/Lanselotu.
MS: Koliko je poetama danas teško? Ili je, možda, beg u carstvo poezije zapravo spas?
NATAŠA: Poetama danas nije lako ali oni sa lakoćom uspevaju da se izraze ali i da imitiraju. Svakako tragaju za svojim autentičnim stilom i izrazom kroz poeziju. Poezija je i dar i spas i lepota življenja u svakom vremenu pa i u ovom našem.
MS: Uključena si i u organizacioni deo Fejsbuk pesničkog festivala. Da li je moguće dovoljno popularizovati pesništvo i pesnike kroz društvene mreže?
NATAŠA: Osnivač Evropskog Fejsbuk pesničkog festivala, koji se održava već osam godina na salonu knjiga na Novosadskom sajmu, je Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa. BKC je svakako i izdavačka kuća kojoj pripadam i koja je objavila moje dve knjige. Najlepše trenutke sam provela uz BKC, zahvaljujući njima sam ovde gde sam danas i mnogo su mi pomogli. Zato je porodica direktora i književnika BKC-a gospodina Radovana Vlahovića, moja druga porodica i zahvalna sam im što su mi pružili ruku kada sam zakoračila u svet književnosti. Njihovo kulturno pregalaštvo, borba, zalaganje da poezija traje, raste, sazreva, razvija se, deli se, je nepresušna, neprocenjiva i izuzetno važna i vredna. Zahvaljujući Evropskom Fejsbuk pesničkom festivalu i novostvorenoj Pesničkoj Republici, poezija dobija jednu dimenziju, novu svrhu postojanja i neguju se prave vrednosti, prijateljstvo među pesnicima svih naroda, nacija i vera.
MS: U tvom romanu ima reči i o nasilju. Šta možeš da nam kažeš na ovu temu?
NATAŠA: Trenutno je jaka medijska pažnja usmerena ka borbi protiv nasilja u porodici i nasilja nad ženama. Ova priča je sazrevala godinama i mislim da je u pravo vreme ugledala svetlost dana romanom „Lakovane bele cipele“. Izuzetno mi je bilo važno da dam svoj doprinos toj borbi i da podsetim javnost da je i nekada postojalo nasilje, problemi i teškoće u funkcionisanju osnovne ćelije svakog društva – porodici. Želela sam da svojom pričom pokažem da je svaka žena snažna i da je moguće pobediti duhove prošlosti, poljuljane temelje detinjstva, probleme u odnosima u porodici i da je moguće da iz jedne takve nezdrave sredine stasa jedno razumno, zdravo i veselo žensko biće koje je uzelo život u svoje ruke i uredilo ga na najbolji mogući način ostvarivši se u ulozi majke a jednako moguće dobro ispunjavati dužnost jedne ćerke i jedne sestre. Glavna junakinja je moja majka, njoj je posvećena knjiga „Lakovane bele cipele“ i ona je primer malog – velikog heroja, čiji život pratimo od detinjstva do dana kada postaje baka. Svaki redak u romanu je jedna velika istina. Koliko sam ja uspešno prohodala u majčinim i bakinim „Lakovanim belim cipelama“, svakako je to na čitaocima da prosude. Nije bilo lako jer je intimno i lično ali sam se potrudila da učinim jednu osobu, moju majku, koja mi je uz sina sve na svetu, besmrtnom jer kako je jedan čovek jednom prilikom rekao, „Majka je tako velika reč i tako značajno biće da bi trebala da živi večno.“
MS: Mogu li čitaoci nešto da nauče iz tvojih knjiga?
NATAŠA: Ne želim da čitaoce podučavam svojim knjigama. Želim da čitaju uživajući, pronađu neke svoje istine, deliće sebe u njima i da moje knjige došetaju do njihovih srca i probude neke emocije samo njima znane.
MS: Koji je tvoj nedosanjani san? Šta bi još volela da uradiš u svom životu?
NATAŠA: Mnogo volim decu, da pevam sa njima, da ih učim i da se smejemo zajedno. Moj san je svakako da jednog dana stanem ispred njih i da zajedno pričamo našim jezikom. Da se ostvarim u svojoj struci kao profesor književnosti i jezika.
MS: Šta bi poručila našim čitateljkama?
NATAŠA: Čitateljkama bih poručila da skupe hrabrosti da u svako doba obuju lakovane bele cipele, zagrle dete i nikada ne odustanu od svojih snova.
Fotografije: Irma Mićanović
