Kakav to roditelj ne reaguje na suze svog deteta?
Roditelj koji ne reaguje u tom trenutku vrlo verovatno upravo vaspitava svoje dete.
Osetila sam potrebu da ove redove napišem nakon teksta koji sam nedavno pročitala, a u kojem gospodin, ne znam mu godine ni životne okolnosti, kritikuje mlade roditelje koji tek tako dopuštaju da plač ili negodovanje njihove dece ometa tok misli drugih ljudi, pravi buku i skreće pažnju. Ipak, roditeljstvo nije uvek, čak, nije nikad, samo ono što na prvu loptu možete videti.
Deca koja plaču jer su zanemarena nisu tema ovog teksta, te ako ne sumnjate na takav slučaj, pokušajte da poverujete u sve krivudave puteljke koji vode do najvećeg cilja – deteta koje je vaspitano, formirano u zdravu ličnost i osposobljeno za život u zajednici.
Dobar roditelj reaguje i tako vaspitava dete. Dobar roditelj ne reaguje i jednako snažno vaspitava svoje dete. I lomi se. I sumnja. I do podneva sa malim detetom već je izvozan po svim dimenzijama roditeljskih osećanja, stigao je da bude i ponosan i poražen, siguran i preplašen, sluša svakog i ne sluša nikoga.
Šta je ono što vi vidite?
U radnji, tržnom centru, na druženjima, u domu zdravlja, na ulici, u prevozu, ili još gore – avionu, iz kojeg nikuda ne možete, dakle na svim onim mestima gde se istovremeno zateknete vi, koji upravljate samo svojim ponašanjem, i svi mi, roditelji, oni koji vode po jedno, dvoje, troje, nailazite na večito iste scene: mama, tata, ili oboje, i dete koje iritantno plače, ne prestaje, a roditelj… ne reaguje! Scene, koje vas iznova frustriraju i u neverici nameću jedno isto pitanje: hoćete li, zaboga, umiriti to dete? Čuju li oni uopšte isto što i vi? Gospođo, dete vam plače!
A šta je ono što ne vidite?
Verovali ili ne, ignorisanje dečijeg plača deo je vaspitavanja deteta. I to se ne odnosi na bebu koja plače a oni je „čeliče“ i „ne navikavaju na ruke“.
Ovo, svrsishodno ignorisanje dečjeg plača, odnosi se na dete koje hoda, govori, razume, dogovara se, a plače jer reaguje na trenutno neispunjenu želju. Roditelj za to vreme sa detetom može, i mora, razgovarati, ponavljati, utešiti ga, priznati njegova osećanja, zagrliti ga, ali je vrlo moguće da ono nastavi da plače jer roditelj nije promenio svoju odluku i nije pristao da povlađuje detetu samo da bi plač prestao, a sa njim i svi oni prekorni pogledi okoline.
Poneki se osmele i da navijaju – „Ma, dajte mu jedan sladoled!“. Roditelj koji se zaista bavi svojim detetom i želi da u njega ugradi ispravan sistem vrednosti, neće ići putem kojim se lakše ide, iako bi mu to donelo više uživanja, slobodnog vremena i sačuvanih živaca.
Kako to u praksi izgleda?
Ako je dogovor da može samo jedna čokoladica, onda jedna čokoladica, u paketu sa negodovanjem deteta, i optužujući komšijski pogled u redu na kasi ne smeju pokolebati mame i tate, ako planiraju da autoritet pred detetom održe čvrstim.
Ako je krajnje vreme da se krene kući, roditelj ostaje pri odluci da je vreme za polazak. Dogovor napravljen i „samo još jedan tobogan“ ispoštovan. Važno je, naravno, voditi računa da dete ne povredi sebe ili druge kada je frustrirano zbog prekinute igre ili neprijatne aktivnosti, ali kući se kreće.
Ako se dete nalazi u situaciji koja ga plaši ili mu je nepoznata, upravo će smirenost roditelja najefikasnije umiriti dete. Dakle, postoje situacije koje se ne mogu izbegavati i na koje se dete mora navići, čak i ako taj proces prihvatanja sa sobom nosi i nešto dečjih suza. Ono što će detetu najviše pomoći je da u tim trenucima roditelj bude potpuno posvećen, dete zagrli, uteši i pokaže razumevanje za njegova osećanja.
Ako dete radi nešto što ne treba, ili odbija da uradi ono što mora, a prethodno su mu mama ili tata objasnili kakve će biti posledice njegovog ponašanja (vi to, naravno, niste čuli), dalja rasprava nije potrebna – roditelj detetu daje dovoljno vremena da uradi ono što se od njega očekuje, a zatim postupa onako kako je i najavio da će postupiti.
I tako, dok vi mislite da ništa ne radi, roditelj vaspitava svoje dete.
I zašto je ovo u redu? Zato što dete ne može dobiti uvek, svuda i sve sto želi. Zato što je na roditelju da ga tome nauči. A dok ga uči, potpuno je prirodna reakcija deteta da negoduje, buni se i plače. Mama i tata ne smeju pred time da pokleknu.
A mama i tata, budite sigurni, u tom trenu gutaju knedle, grči im se želudac, svaka ih ta suza peče i savladavaju sami sebe da istraju, jer znaju da roditeljstvo ne dopušta biranje lakog već ispravnog puta. Ne dopušta uvek prevlast emocija nad razumnom porukom biću koje je upija. Ne dopušta misao kako se mi osećamo već kakav ćemo osećaj u dete ugraditi svojim postupcima.
Dakle, sledeći put kada vidite dete koje plače i roditelja koji ne reaguje, pomislite da dete upravo savladava važne lekcije:
– da nije uvek vreme i mesto za ispunjavanje želja,
– da nije centar sveta (iako maminog i tatinog jeste),
– da ne može sve da se kupi,
– da se mora ispoštovati ono što je dogovoreno,
– da nekada nema pregovora jer su tako rekli mama i tata (a oni znaju zašto),
– da suzama ne može da se manipuliše (iako je prirodno da dete to pokuša),
– da mama i tata neće posustati jer ih je sramota što drugi gledaju i slušaju (jer im je lekcija koju detetu pružaju važnija od mišljenja okoline),
– kao i da se ponekad moraju prilagoditi zahtevima situacije ili drugih ljudi jer to život u raznim zajednicama nalaže.
Nije li to neophodno vaspitanje na koje se pozivate kad gledate te „nezainteresovane“ roditelje? Dakle, nisu vam svi koraci do cilja poznati, iako se oko samog cilja verovatno slažemo, mi sa decom i vi bez dece (ili ih, pak, imate ali vam sami kroje mir u kući tako što su lišeni bilo kakvih zahteva i neprijatnosti).
Ima izuzetaka i trebalo bi da ih znamo svi.
Kad je događaj važniji od trenutne lekcije detetu, sklonićemo se. Napustićemo predstavu, nećemo ostati u gostima u kojima se dete neprikladno ponaša, niti ćemo voditi dete po ustanovama u kojima se očekuje mir i tišina. Ali, kako mislite da nestanemo sa mesta koja su opšta, koja su dnevna potreba, kao i da na putu do njih imamo garanciju da će dete biti poslušno?
Deca plaču. I to je tako. Svaki put će prestati, a lekcija naučena. I dok plaču, jer ih vaspitavamo, ne treba da nam bude neprijatno.
Nekim drugima zbog nekih drugih ponašanja treba da bude neprijatno. Razmislite malo. Dečji plač je smislen, prirodan i opravdan. A vi se okrenite oko sebe. Je li smislen bezobrazluk i prostakluk? Nekultura, drskost? Neljubaznost, sebičnost, grubost? E, to treba da vam smeta.
Autor teksta: Helena K.
Fotografije: Pixabay.com
