I – prošlo je. Valjda. Kažu – najgore je prošlo. Naravno, reč je o virusu čije ime više ne moramo ni da pominjemo. Barem ja ne želim više da ga pominjem. Možda će se vratiti na jesen, a možda i neće. Ništa se zasigurno ne zna. Jedino što je izvesno je da je veći deo ovog proleća prošao na neuobičajen i, nesumnjivo, neprirodan način. U kućnom pritvoru. Izgleda da smo mnogo zgrešili.
Nekima je prijalo, kažu. Oni su se ponovo zbližili sa partnerima, provodili više vremena sa decom, doveli red u kući do savršenstva i svakodnevno pripremali domaću hranu. Neki su se, pak, bavili sopstvenom introspekcijom, učili o sebi, kroz samoću. Neki su iskoristili naprasno nastalo slobodno vreme za sticanje novih znanja i veština, putem raznih onlajn kurseva, pa se vežbala joga, učili se ili usavršavali se strani jezici, savladavale nove poslovne veštine…
Većem delu populacije, ipak, ova izolacija teško je pala. Jer, nije isto kad si sam i zatvoren svojom ili tuđom voljom… Osobe koje vole dinamičnu svakodnevicu morale su vežbati strpljenje i verovati u bolje sutra, jer drugog izbora kad si zaključan u kavezu baš i nema…
Ono što je evidentno je da, koliko god lako ili teško nekome pao prethodni period, svako od nas može da izvuče neko novo saznanje o sebi i drugima, neku mudru pouku i koristan zaključak… I da krenemo dalje, verujući da će život da bude makar sličan onom pre epidemije. Da nastavimo tamo gde smo stali, ukoliko je to moguće. Ili da se osmelimo za neke nove početke.
Ipak, za pojedine ljude, pa čak i cele generacije, ovo predstavlja presedan, jer su im “uzete” stvari koje se neće moći ponoviti. Za neke od njih, ovo proleće je jedno od onih koja se nikad ne vraćaju…
Moja kćerkica je predškolac. Negde početkom marta sa vaspitačima su počeli da pripremaju komad za završnu priredbu. Podelili uloge i opasno počeli da vežbaju, uzbuđeni i srećni pred prvi važan rastanak u životu. A onda su, tako mali i zbunjeni, bili odvojeni od svojih drugara, provodeći vreme u kućama. I neverovatno su disciplinovani bili ti „mali ljudi“, valjda shvativši ne mozgom, već veličinom svoje dečije duše, da izbora nema. Da su im uskraćeni i parkovi i igranje napolju, i proslave rođendana, i rastanak sa vrtićkom grupom kakav dolikuje. Ovog proleća svećice su duvali samo uz svoje roditelje.
Sada su se neki od njih vratili u vrtiće, želeći da pohrle vaspitačicama u zagrljaj, ali, džabe – fizička distanca je još poželjna. Drage tete lica skrivenih pod maskama i vizirima ne mogu skriti radost što ponovo vide bar neka poznata mala lica. Na žalost, nisu se svi vratili. Nečiji roditelji se još plaše, a nečiji ne mogu da dobiju papire da rade van kuće. Tim mališanima je prava umetnost objasniti zašto njihovi drugari mogu da idu u vrtić, a njima je zabranjeno… Iako verovatno nesvesna, diskriminacija je napravljena čak i među najmlađima. Nadajmo se da neće ostaviti upamtljivog traga.
Moja komšinica završava osmi razred. Sretale smo se svakodnevno, na putu do prodavnice, koja je dva meseca obema bila jedina destinacija.
– Kako si? Nedostaju li ti druženja sa vršnjacima? – upitah je posle dve sedmice.
Saznah da ima jako puno obaveza u vezi sa onlajn školom, da svaki dan dobija drugačije informacije u vezi sa završnim ispitom i da ni ne stiže mnogo da razmišlja. Samo u trenucima, kada sa prozora (jer terasu nema) posmatra zalazak sunca, pomisli kako bi bilo divno da sa drugaricama šeta po gradu ili igra odbojku, umesto što sedi sa majkom u stanu.
Na licu ove male-velike devojčice treperila je ozbiljnost, nametnuta joj umesto prve mladalačke rasterećenosti. Razume ona da mora tako, kaže. Nema izbora.
Sin naših prijatelja je maturant jedne srednje škole. Pitam ga u jednom momentu, preko Instagrama, kako živi, kako se oseća.
– Moglo bi i bolje, ali ne žalim se. Ne moram u školu, spavam duže – odgovara uz šeretski virtuelni osmeh, a potom mi pošalje jedan od onih smešnih videa nastalih da nam dižu moral, naviknuti na to da ovaj naš narod u svemu ume da iznedri i šalu.
Ipak, priznao mi je da je čak dva puta uspeo tajno da se sastane sa devojkom, jer su njeni roditelji insistirali na strogoj izolaciji. Ta dva puta izborila se da ona ode u kupovinu i tu ju je sačekao on. Posmatrali su se i razgovarali preko maski, a kad su se uhvatili za ruke, ona je odmah izvadila sprej za dezinfekciju. Mora tako, kaže. Nije mu dozvolila da je poljubi, ali, kako veli moj mladi drugar, poljubili su se pogledima. Školska ekipa mu fali za zez i šalu, ali mu mnogo više nedostaje ona… Za matursko veče se još ništa ne zna, ako ne dozvole masovno skupljanje, neće ga ni imati…
Nekom se poslednja školska čavrljanja neće vratiti sledećeg proleća… Niti završne priredbe, predškolske i maturske ekskurzije, maturske večeri… Ali, i van tih generacija kojima ove godine padaju ključni događaji, puno je neispričanih priča, nepoljubljenih poljubaca, nezagrljenih zagrljaja, neizvedenih izlazaka, neizdruženih druženja, neodigranih utakmica, nevenčanih venčanja… Neki će se, verovatno, i nadoknaditi. Ali neki – nikad neće, jer su trebale da se dese baš tad. A nisu.
I tako, neminovno je da kroz moju glavu ne proveju sećanja na jedno slično, a opet različito proleće. I ne čini mi se tako davnom ta scena u kojoj vidim sebe, maturantkinju gimnazije, kako poslednje školske dane, umesto u učionici, provodim uz zvuke sirena i bombi. Otkazana maturska ekskurzija, otkazane rođendanske žurke… Samo smo maturu polagali pod sirenama za vadušnu opasnost.
A prošlo je i to, preživeli smo. Čak smo nešto kasnije i matursko veče imali, u haljinama pozajmljenim ili na brzinu sašivenim, sa frizurama učvršćenim tehničkom vodom. I mislili smo da nam je to jedino ukradeno proleće. Ni pomišljali nismo da će naša deca, jednoga dana, doživeti nešto slično.
Uz nadu, da je ovo proleće poslednje koje nam je ukradeno.
Uz želju da sva proleća, leta, jeseni i zime provodimo onako kako želimo.
Uz posebno jak i topao virtuelni zagrljaj za sve generacije ikad ukradenih proleća…
Autor: Svetlana Bogićević
