Uhvati me tako nekad… Uhvati i ne pušta. Razdire me. Kida me. Boli me. Vrištim. Vrištim u sebi, da niko ne cuje. Da niko ne zna za moju bol. Bol koja me cepa. Bol koja me tera da se borim sa sobom. Tera me da zdrav razum preovlada, da ne padnem skroz, da ne dignem ruke od svega. A dođe mi tako nekad, kad pomislim da ne mogu više, da nemam snage. Kad pomislim to je to, tako mora. Pomislim, ali ne pustim. Ne mogu. Nemam srca za to. Verujem. Nadam se. Čekam da bude bolje. Ne dižem ruke. Ne mogu da pustim.
Volim je. Volim je celim svojim srcem. Dišem i živim za nju. Ona je moja ispunjena želja. Ona mi je moja prva sreća. Moja prva radost. Moja tiha luka i nemirno more. Ona je moj osmeh i moja suza. Ona je moja radost i tuga. A nije toga svesna.
Nije svesna koliko je volim i koliko se brinem za nju. Koliko joj dobrog želim. Nije ona toga svesna, a neće ni biti, dokle god ne postane i ona to što sam ja – mama…
Mama jednoj usijanoj glavi, jednoj blesavoj, živahnoj glavi kojoj vetar kapu nosi, koja ide tamo gde vetar duva, gde pas laje, a vetar nosi. Borim se sa tim vetrom svim silama, trudim se, jer znam da taj vetar ne duva u dobrom pravcu.
Nekad naletim na zid. Na zid koji ne mogu da preskočim, zaobiđem, srušim. Shvatim da nemam kud, da ne mogu nista da uradim. Onda kopam, tražim rešenje, nekako ga pronalazim. Ali me toliko izmori. Izmori me ta bitka. Bitka koja drugo traje. Bitka za garderobu, bitka za izlaske, za dolazak i odlazak.
Skoro je u školi koju pohađa održan roditeljski sastanak, sa direktorom i razrednim starešinom. Održan je iz razloga jer uvek ima onih roditelja koji će da kažu: „To moje dete nije uradilo,on/ona nije takav/takva“ .
Posle dugog govora o pravilima ponašanja i šta se sme, a šta ne sme, dobili smo jedan savet.
– Da bi roditelji videli kakva su im deca, neka dođu nenajavljeni u školu za vreme velikog odmora! – glasio je on.
Ima istine u tome. Ima, nije to izgovoreno tek tako. Ne mogu da shvatim da sve normalno više nije normalno. Pitam se često šta je normalno?
Zar je normalno da dete trči po radnji, ruši artikle po rafovima, vrišti ako nesto hoće, a to ne dobije?
Zar je normalno da deca u školi, u školskom dvorištu, psuju na sav glas i da se međusobno vređaju?
Zar je normalno da se u osmom razredu dogovaraju pred ekskurziju ko će s kim da spava (mislim na muško-žensko) ? Zar je normalno da se u prvoj godini uveliko priča ko je šta probao – seks, droga, alkohol?
Ne, to meni nije normalno! Nije mi normalno da se o svemu tome priča sa 14, 15 i 16 godina. Nije mi normalno da se nosi kratak i plitak šorts, niti majica koja jedva pokriva grudi. Ne, nije mi normalno da sa 15 godina ide kod dečka da prespava, ne, nije mi normalno da joj dečko dođe da spava kod nje.
Nije mi normalno da se slika napućena, zategnuta, utegnuta… Ne, nije mi normalno da na fejsbuku ili instagramu ima hiljade pratilaca i hiljade komentara. Ništa mi od toga nije normalno i sa svim tim treba da se borim. Da njoj objasnim, da ona shvati, da ona razume. Da zna da sve to što je mnogim njenim vršnjacima normalno – zapravo nije. Da mora da se čuva.
Da shvati da u meni ima prijatelja, jednog jedinog pravog, za ceo život. Da ima nekoga ko je iskreno, najiskrenije voli, nekog ko joj želi dobro.
Dođe mi tako ponekad da vrištim u sebi!
Autor teksta: Jelena Belajec
Fotografije: Pixabay.com
