Pre otprilike godinu dana, početkom školske godine, vaspitači u vrtiću koji pohađa moj sin organizovali su prvi roditeljski sastanak. Ne znam koji je dan i datum bio, moj dan je bio običan. Alarm, buđenje, spremaj dete za vrtić, sebe, muža, kreći na posao. Standardno.
Uglavnom, po završetku radnog vremena krenula sam na roditeljski sastanak. Uz put sam, kao i svakog dana, pretresala sopstvene misli i pričala sama sa sobom, kao u pesmi Moše Odalovića:
“Doručak, ručak, užina, večera,
dvadeset slatkih i pet bez šećera,
minut nadoknaditi, nesanicu zaraditi…”
Šta je smisao mog života, kuda, kako, kojim putem?
U svojoj glavi sam imala sliku žene koja sedi u sumornoj kancelariji, do plafona zatrpana papirima i iskreno, stvarno sam se zapitala da li je to smisao mog postojanja u svemiru. Sve je to lepo i potrebno, ali već blizu četrdesetoj, zaista sam preispitivala sebe i pitala se gde je moj put.
I sad, da je ovo bajka, mogla bih da napišem ovako:
I tada, kao da je čula moje misli, preda mnom se pojavila dobra vila. Stajala je sa svojom mamom i sa svojim detetom ispred vrtića. Moja drugarica iz osnovne škole. Ivana. Umesto sunca sijala je ona, blistava, nasmejana, kao iz onog vremena kada smo bile deca.
Dugo je nisam videla, jer više ne živi u ovoj našoj maloj varoši. Njena duša i njena svest su oduvek bili preširoki za jednu ovako malu sredinu. Poznala sam je po čarobnom osmehu. Oduvek je bila čarobnica.
Kao dete sa sela, iz predivne moje Vašice, u šestom razredu osnovne škole, prešla sam u školu u veliku varoš Šid, bez trunke samopouzdanja, neprihvaćena od strane pojedinaca koji su bili u trendu tih devedesetih godina prošlog veka, u potrazi za prijateljima i ogromnom željom da budem prihvaćena. Tu moju ličnu borbu za dokazivanjem da i ja nešto vredim, iako ne nosim markiranu garderobu, prekinula je jedan dan Ivana: “Ja baš volim što si ti došla u naš razred. Ti si donela spomenare i leksikone. Mi to nikada pre nismo pisali.”
To što mi je ona rekla bilo je prvo čega sam se setila kad sam je srela, jer je tom detetu, meni, nekada davno dala osećaj prihvaćenosti i vrednosti. Jako sam se obradovala tom susretu. Ivana je bila na jednoj jako visokoj vibraciji, oko nje se širila radost. Ono što ljudi zovu aura, to je nekako tako vidljivo i blistavo bilo oko nje.
Priča je počela sa sitnim radostima, gde si, kako si svih ovih godina. Sve što je izgovarala bila je muzika za moje uši, kao da je čista magija izlazila iz njenih usta. Lepe, radosne reči, dobrota, kultura. Ne znam, bila sam očarana.
U toj petominutnoj priči saznala sam da će imati dve bebe, blizance. Baš me je to obradovalo. Ja sam svoju izgubljenost sročila u par besmislenih reči: ” I ja bih to volela, ali ne znam, novac, godine, ne znam šta želim, eto, moram na roditeljski, žurim…”
I tad moja vila sa svim svojim sjajem i blistavošću reče: ”Čekaj, čekaj, dođi da te štipnem i da ti kažem nešto: bićeš najlepše obučena mama na roditeljskom sastanku i rodićeš blizance.”
“Daj Bože” rekoh, “Daj, Bože…” I odoh od nje ispunjena, oplemenjena i srećna.
Ne mogu da kažem da sam bila najlepše obučena mama na roditeljskom sastanku, ali sasvim sigurno sam došla najbolje raspoložena jer su mi Ivanine reči odzvanjale u glavi.
Ono što je sasvim neverovatno, mesec dana kasnije sam saznala da ću i ja imati bebu i da će biti rođena u horoskopskom razdoblju Blizanaca. Ivanina magija je delovala. Devet meseci kasnije rodila sam svog Blizanca – Anđeliju.
To je priča o Ivaninoj magiji. A ovo je naravoučenije: Birajte reči koje izgovarate, misli koje mislite i energiju kojom zračite, neka taj odraz Vaše duše bude lep, dobar, plemenit. Nikada ne znate da li će ono što ste rekli, pomislili ili kako ste zračili uticati na nekog tako da odluči da skoči s mosta ili ćete svojom dobrom magijom pokrenuti čitav splet događaja koji će oplemeniti nečiji život i dati mu smisao.
Sve što se dešava u ovom svemiru je uzročno-posledično povezano. Tako da, ako nešto zavisi od nas samih i od onoga što mi govorimo i činimo, onda bar nek to bude nešto lepo i dobro.
Ako ste pročitali tekst do kraja, prvoj osobi koju sretnete recite: “Čekaj, čekaj, dođi da te štipnem. Želim ti da budeš srećan!”
Učinićete tako srećnim i sebe i druge.
A to je magija.
Autor teksta: Aleksandra Degenek
O autorki: Živi u Šidu, odrasla u jednom predivnom selu koje se zove Vašica. Po struci diplomirani pravnik, završila Pravni fakultet u Novom Sadu, radi kao referent pravnih poslova u JKP „Vodovod“ Šid. Udata za jednog divnog Damira i ponosna majka dvoje dece, Vukašina (4 godine) i Anđelije, (4 meseca).
Fotografije: iz privatne arhive
