Septembar je…da li vam već „miriše“ na jesen? A jesen…na šta vas prvo ona asocira?
Na zlatno lišće koje šušti pod nogama? Kestenje, grožđe ili bundeve? Blago sunce i svež vazduh? Ili možda na venčanja? Svako godišnje doba je pogodno za venčanje međutim, u našoj zemlji se baš na jesen sklopi najviše brakova.
Grubo gledano možda bismo se mogli podeliti na formaliste (tradicionaliste) kojima je brak (matičar, crkva, burma) veoma važan i na one koji su liberalnijeg gledišta, kojima takozvano „parče papira“ nema nikakvog značaja i samo im komplikuje život.
Naravno, sve je stvar izbora i ovde nema onih koji postupaju ispravno ili ne, jer će se i jedni i drugi složiti da nije bitna forma već suština, a suština jedne zajednice je u dobrom funkcionisanju i skladnim odnosima. Suština je u porodici a ne u „papiru“.
Ne ulazeći u vašu slobodu izbora, ovim tekstom želim samo da ukažem na razlike koji postoje između ove dve zajednice, pri tom ne favorizujući nijednu od njih.
Definicije pojmova brak i vanbračna zajednica
Porodični zakon brak definiše kao zakonom uređenu zajednicu života žene i muškarca, dok je vanbračna zajednica trajnija zajednica žene i muškarca. Istopolni brakovi, odnosno vanbračne zajednice, u našoj zemlji nisu zakonom dozvoljeni i pitanje je kada i da li će to skoro biti zakonski regulisano.
I kod jedne i kod druge zajednice ne smeju postojati bračne smetnje među partnerima. To su bračnost, odnosno da partneri nisu u drugom braku ili vanbračnoj zajednici, zatim da su sposobni za rasuđivanje, da nisu u krvnom, adoptivnom ili tazbinskom srodstvu. Jedna od bračnih smetnji je i starateljstvo, kao i maloletstvo (što je i krivično delo) i, naravno, potrebno je da postoji sloboda volje prilikom zaključenja braka, odnosno stupanja u vanbračnu zajednicu.
U Srbiji vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika, pod uslovima određenim Porodičnim zakonom. Kod vanbračne zajednice nema formalnog braka ili tzv. „parčeta papira“, a upravo to može ponekad da „oteža život“ partnerima u takvoj zajednici.
Dokazivanje zajednice
Kada je reč o dokazivanju same zajednice, za brak je dovoljan dokaz izvod iz matične knjige večanih. Kod vanbračne zajednice stvar je nešto komplikovanija, jer se ona u praksi teže dokazuje. Kako je to u zakonu predviđeno, za vanbračnu zajednicu je bitna trajnost. Potrebno je da su partneri svesni i da imaju nameru da ostvare trajniju zajednicu života. U našem zakonodavstvu trajnost jedne zajednice nije objektivno određena kao što je to u nekim drugim državama, gde je samim tim i dokazivanje takve zajedice znatno lakše. Tako je npr. u zemljama u okruženju, kao što je Hrvatska, predviđeno da vanbračna zajednica traje najmanje tri godine, a kraće ukoliko je u njoj rođeno zajedničko dete ili je nastavljena sklapanjem braka. I u BIH je, takođe, predviđeno minimalno trajanje zajednice od tri godine, dok je npr. u Norveškoj dovoljno da je zajednica trajala minimun dve godine, ali je potrebno da partneri imaju potomke.
S obzirom na to da u praksi postoji problem kod dokazivanja vanbračne zajednice, kako ne bi dolazilo do zloupotreba, vanbračnim partnerima je uskraćeno pravo na nasleđivanje kao i na porodičnu penziju.
Vanbračna zajednica i nasleđivanje
Kada je reč o nasleđivanju, u našem zakonodavstvu je iz kruga zakonskih naslednika izostavljen vanbračni partner ostavioca. Da nije tako, u praksi bi moglo doći do zloupotrebe jer bi se javljala lica koja bi na razne načine dokazivala da su bila u vanbračnoj zajednici sa ostaviocem, kako bi ostvarili pravo na nasledstvo. Međutim, postoji veliki broj teoretičara kao i advokata koji su mišljenja da ukoliko vanbračni partneri na isti način stiču imovinu i njome raspolažu za života, da ni u slučaju smrti ne bi trebalo da postoji ograničenje kod nasleđivanja. Da li će ova ideja zaživeti u našem pravnom sistemu, ostaje da vidimo, a u međuvremenu ono što vanbračni partneri mogu to je da pitanje oko nasledstva, odn. dela imovine koji žele da u slučaju smrti pripadne drugom vanbračnom partneru, regulišu za života, testamentom ili nekim od ugovora.
Što se tiče imovine koju su vanbračni partneri stekli za života radom u toku trajanja vanbračne zajednice i raspolaganja istom, pravila su ista kao i kod zajedničke imovine supružnika, odn. u slučaju prestanka zajednice imaju pravo da podele imovinu koju su zajedno sticali.
Porodična penzija
Za razliku od supružnika, vanbračni partner ne može da ostvari pravo na porodičnu penziju. U braku supruga stiče pravo na porodičnu penziju sa navršene 53 godine, pod uslovom da je u momentu smrti supružnika imala najmanje 45 godina života, a suprug ako je u momentu smrti supruge imao najmanje 58 godina života. Razvedeni bračni drug ima pravo na porodičnu penziju ako mu je sudskom presudom dodeljeno izdržavanje, za onoliko vremena koliko je u presudi naznačeno.
U našem zakonodavstvu postoji jedna zanimljiva odredba kojom se predviđa dodatni uslov za ostvarivanje prava na porodičnu penziju za bračne parove, koja predviđa da bračni drug može steći pravo na porodičnu penziju pod uslovom da imaju zajedničko dete ili da je brak trajao najmanje dve godine. Posmatrajući kroz prizmu vanbračne zajednice, moglo bi se reći da se ovom odredbom u izvesnom smislu „sugeriše“ vanbračnim partnerima da zaključe brak ukoliko razmišljaju o porodičnoj penziji i kako da svom partneru obezbede stalna primanja nakon smrti.
Dakle, ukoliko bi vanbračni partneri ipak zaključili brak, stekli bi pravo na porodičnu penziju bez obzira na trajanje braka, pod uslovom da imaju zajedničko dete, odn. ukoliko nemaju decu bilo bi potrebno da brak traje najmanje dve godine. Do skoro se ova odredba odnosila samo na osiguranike koji su brak zaključili sa navršenih 65 godina života (muškarac), odnosno 62 (žena), međutim, Ustavni sud Srbije je u junu ove godine proglasio za neustavnu, jer je njome povređeno načelo zabrane diskriminacije po osnovu starosti.
Nematerijalna šteta
Zakon o obligacionim odnosima izjednačava supružnike i vanbračne partnere kada je reč o naknadi nematerijalne štete, tačnije kada je reč o novčanoj naknadi za slučaj smrti ili teškog invaliditeta i predviđa da vanbračni supružnici imaju pravo na novčanu naknadu za duševni bol u slučaju smrti ili naročito teškog invaliditeta vanbračnog partnera. Naknada se može dosuditi vanbračnom drugu, ako je između njega i umrlog, odnosno povređenog, postojala trajnija zajednica života.
Izdržavanje u braku i vanbračnoj zajednici
U pogledu izdržavanja nema razlike između supružnika i vanbračnih partnera. Vanbračni partner koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog vanbračnog partnera srazmerno njegovim mogućnostima.
Takođe, naše zakonodavstvo predviđa da majka deteta koja nema dovoljno sredstava za izdržavanje ima pravo na izdržavanje od oca deteta za vreme od tri meseca pre porođaja i godinu dana nakon porođaja. Ovo pravo se isključuje samo ukoliko bi prihvatanje takvog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za oca, što sud procenjuje u svakom konkretnom slučaju. Ovo pravo je predviđeno kako za majke koje su u braku i vanbračnoj zajednici, tako i za one koje ne žive u zajednici života sa ocem svog deteta.
Deca rođena u vanbračnoj zajednici
Deca rođena u vanbračnoj zajednici imaju sva prava kao i deca rođena u braku, dakle u svemu su izjednačena sa bračnom decom. Istorijski posmatrano, jedan od razloga nastanka braka bio je i taj da se zna čija su deca. I danas važi pretpostavka da se ocem deteta smatra muž majke. Međutim, kako je medicina napredovala i kako danas nije teško utvrditi ko je otac deteta, nema potrebe da brak postoji samo iz tog razloga, pa je sasvim razumljivo što su deca rođena u braku i vanbračna deca jednaka u svojim pravima i što je zabranjen svaki vid diskriminacije po tom osnovu.
Ocem deteta rođenog van braka smatra se muškarac čije je očinstvo utvrđeno priznanjem ili pravnosnažno sudskom presudom nakon sprovedenog parničnog postupka. Oba roditelja moraju biti prisutna kod prijave deteta matičaru. Ukoliko samo majka vrši prijavu deteta, matičar će je poučiti da ima pravo da imenuje muškarca koga smatra ocem svog deteta. U tom slučaju, matičar je u obavezi da tog muškarca pozove da u roku od 30 dana da izjavu o priznanju očinstva. Ukoliko u ostavljenom roku ne da nikakvu izjavu ili izjavi da nije otac deteta, matičar će majku detata poučiti o njenom pravu na utvrđivanje očinstva u sudskom postupku.
Kada je reč o naslednom pravu, dete rođeno van braka može naslediti umrle roditelje jednako kao i deca rođena u braku. Dakle, ni ovde nema razlike kada su deca u pitanju, za razliku od nasleđivanja između vanbračnih partnera.
Zatim, bez obzira na to da li su roditelji u braku ili ne, oni su dužni da izdržavaju svoju decu i da zajednički odlučuju o svim bitnim pitanjima koja se tiču dece.
Dakle, pred zakonom je sve jasno i nedvosmisleno kada je reč o pravima deteta, međutim, u praksi se još uvek dešava da vanbračna deca i njihovi roditelji do tih prava teže dolaze zbog komplikovane birokratije. Osim što svaku instituciju moraju zajedno da posete kada pribavljaju dokumenta za dete, vanbračnim partnerima se neretko traži i da dostave gomilu dodatne dokumentacije.
Prestanak zajednice
Pitanje prestanka braka je već obrađeno u tekstu Razvod braka – postupak u Srbiji i zato ga neću posebno obrađivati u ovom tekstu.
U slučaju prestanka vanbračne zajednice važe ista pravila kao i kod prestanka braka, uz tu razliko što ovde nema „razvoda“. Pitanja koja i vanbračni partneri moraju da reše u slučaju prestanka zajednice vezana su za zajedničku imovinu, vršenje roditeljskog prava i izdržavanje dece. To se može postići sporazumom između bivših partnera, ukoliko do sporazuma ne može doći o ovim pitanjima će odlučiti sud u postupku.
Kada pitate vanbračne partnere šta je bio motiv zbog kojeg se nisu odlučili na sklapanje braka, velika većina će reći da nisu želeli da im nekakvo „parče papira“ komplikuje odnose i da im to ništa ne znači. Ali iz svega dosad navedenog mogaorafije bi se izvući zaključak da je možda ipak malo komplikovanije biti u vanbračnoj zajednici nego u braku, jer se ona mora uvek iznova dokazivati i birokratija je dvostruko veća.
Kao što je već rečeno, zaista nije bitna forma zajednice, već njena suština i za koju god formu da se odlučite, jedino je važno da ste u njoj srećni.
Fotografije: Pixabay.com
