Ko može bolje da priča o očinstvu, nego trostruki tata? Ipak, ovaj tata ima mnogo da nam kaže o još jednoj divnoj temi, a to je– ples! Kako to ples naše živote može da načini kvalitetnijim? Zašto je ples odlična zajednička rekreacija za bračne partnere? Šta je interesantno i aktuelno na našem “plesnom nebu”?
Gost naše rubrike “A sad malo tata” je Atila Rozmaring, osnivač i koreograf novosadske plesne škole “Queen”, nekadašnji folkloraš, a svakako čovek koji ima malo romantičniji pogled na svet nego što to većina ljudi danas ima.
Iza sebe ima preko 2000 nastupa (što folklornih, što plesnih), gostovanja u televizijskim emisijama, na festivalima, snimanjima novogodišnjih programa, a jedan od poznatijih projekata je učešće njegovog plesnog ansambla u pozorišnoj predstavi Neleta Karajlića “FBI – Dosije Tesla”. Imam tu sreću pa sam u ovom, ali i mnogim drugim projektima, učestvovala zajedno sa njim, a suprugu i meni je upravo Atila usadio ljubav ka plesu.
Suprug je jedne Sanje i ponosni otac tri sina: Andreja, Filipa i Maria.
MS: Šta je za tebe ples?
ATILA: Rekao bih da je to moj Excalibur. I smatram se srećnim što sam ga vrlo rano pronašao. Za sve one manje romantične da samo malo pojasnim: kada kažem Excalibur, mislim da su ples i igra moj put kroz život, moja uloga i smisao.
MS: Ceo tvoj život odvijao se, mogu slobodno da kažem, kroz plesne korake. Prvo je to bio folklor, a kasnije parovni ples. Kako je tekao taj plesni put?
ATILA: Sa sedam godina sam počeo da igram folklor, mada to nije bio moj prvi pokušaj ulaska u svet igranja. Pola godine pre toga sam pokušao, al’ se nisam pronašao i iz te epizode sam naučio nešto vrlo važno za kasnije sekvence života u vezi sa prijemom novih ljudi u igrački svet. Veoma je važan prvi utisak! Zato ga ja olakšavam novim ljudima na sve moguće načine… Posle, kako ja kažem, kada igra poteče venama sve je mnogo, mnogo lakše.
Uz folklor se desio i brejkdens, koji se poklopio baš sa vremenom puberteta, prvih igranki dokazivanja… I dok su drugi palili cigarete, pili pivo, tukli se, meni je bilo dovoljno da zaigram i budem primećen… Odrastanjem to postaje prevaziđeno, iako moram da priznam da i danas, sa 49 godina, ponekad kroz svoje telo bacim koji elektro boogie talas dok igram. Sve u svemu, opet je onaj naš crtač stripova sa nebesa pomogao i na moj put postavio Željka, mog saigrača iz KUD-a Svetozar Marković i osnivača jedne, nekada vodeće plesne škole u Novom sadu. I desio se ples, kulturan i veoma lep način druženja u mešovitim društvima.
MS: Tvoj instruktorski stil, ali i sam način plesa koji propagiraš, je malo drugačiji od većine ostalih. Opiši nam malo zašto si se odlučio baš za takve časove.
ATILA: Verovatno baš zato što sam sa folklorom igrao ozbiljno, iako smo bili dečiji, a posle omladinski ansambl. Mi smo se zvali amateri, iako smo ozbiljnije nego mnogi profesionalci radili godišnje mnogo, mnogo proba i nastupa, više nego većina estradnih umetnika.
Ples u dvoje, ples u paru je relaksacija, uživanje. Imam i iskustvo upoznavanja plesa na svetskim festivalima igre, gde su dolazili plesači iz celog sveta. Ok, to su bili folklorni festivali, ali plesovi su u najvećem delu nastali iz folklora i to je ne specifičan, već rekao bih – osnovni stil plesa i igre.
MS: Odakle taj poriv za plesom u jednom muškarcu (posebno bih naglasila – u Nefeminiziranom muškarcu)? Uglavnom nailazimo na to da dečake, momke, i kasnije, muškarce, više privlači sport.
ATILA: Kada se pleše i posvećeno vežba za ozbiljne nastupe, kondicija koja se stiče je neverovatna, pa još brejk koji je akrobatski. Imao sam prilike da se u teretani takmičim sa drugom koji je redovno vežbao. U rukama smo bili negde izjednačeni, ali što se tiče nogu, daleko sam ga premašio… Ima tu još nešto: srećan sam što sam od onih koji su uporni i istrajni u tom što rade, pa još ako ima satisfakcije, onda dođemo tu gde smo sada.
MS: Zbog čega je za jednog muškarca dobro da se bavi plesom?
ATILA: Pitanje od million dolara, ha ha! Ples je nastao kao način neverbalne komunikacije među polovima. Koliko puta ste čuli da se misli jedno, kaže se na drugi, a shvati na treći način? Muškarac koji pleše je smireniji, spretniji u druženju sa damama… Prosto, u plesu se stvaraju kontakti koji kroz samo jedan ples donose more informacija i čuvaju i muškarca i ženu od nepotrebnih priča, rasprava, razočarenja… Teraju ga da se menja… Kao papagaj ponavljam: okupani, obrijani, namirisani, košulja, džentlmen…
MS: Neretko se dešava da žena želi da krene na ples, ali nema partnera. Šta poručuješ ovim ženama?
ATILA: Primam ih sa molbom da ipak dobro osmotre svoje okruženje i dovedu nekog prijatelja, rođaka… Da ne budu sudije u tim slučajevima, tipa on nije za to i njega ne interesuje… To ne možete znati… Kakvih samo zaljubljenika ima među muškim plesačima za koje bi 90 % žena odmah presudilo da ih ne interesuje ples. Veći problem su žene koje su u braku, a same. Tu nemam šta pametno da kažem, mada i tu ima primera kada se sklope sa sličnim partnerima, pa to sve funkcioniše… Svaka je tu priča za sebe, nije sve crno ni belo, ima tu kolorita za tri duge.
MS: Kod tebe u plesnu školu dolazi dosta bračnih parova. Na koje načine ova zajednička aktivnost doprinosi braku?
ATILA: Najsrećniji sam kada dođu parovi koji se vole. Ples čini da se u ludom životnom ritmu bar neko vreme odvoji za onog svog naj… Na taj način se lakše nosi sa nedaćama koje život u ovakvim uslovima nosi i posredno ili, čak, neposredno, čuva porodicu. Pošto par u kom se ljubav osvežava, pobuđuje, osnažuje lakše prevaziđe nego oni koji se ni ne pogledaju k’o svet u svojim odvojenim svetovima punim problema…
MS: Na šta smo to danas zaboravili, a čemu nas ples vraća?
ATILA: Vraća nas na početke… Budi u nama dete koje se igra, budi u nama mladost koja se veseli, glupira, raduje… Vraća nas na početak ljubavi, pošto je neminovno da nam blesnu uspomene zašto smo se zaljubili u te oči, osmeh…
MS: Kakve osobe se najčešće pojavljuju u plesnoj školi? Da li su one, po nečemu, slične?
ATILA: Teško bi bilo profilisati ko dolazi u plesnu školu. Možda su to oni suptilniji, emotivno inteligentniji, oni koji teže druženju u nešto mirnijim oblicima…
MS: Poslednjih godina kod nas su postali popularni brzi latino plesovi kao što su salsa, baćata, regeton… Zašto je, ipak, dobro da se znaju i ostali parovni plesovi?
ATILA: Svaki ples je svet za sebe i svaki ples je pandam nekoj emociji. Ako plešeš jednu emociju, a osečaš drugu… čemu?
MS: Ti pratiš svetske plesne trendove, u toku si sa svim muzičkim hitovima i imaš “treće oko” pomoću kojeg predosetiš šta će biti sledeći popularni ples. Tako je bilo i sa povratkom svinga. Šta nas čeka sledeće?
ATILA: Tako je ispalo sa tangom, baćatom, kizombom i, evo, sving, mada, iako ga mi radimo već nekoliko godina, on tek predstoji. Trenutno sam fasciniran tango valcerom, iako smatram da on neće biti globalni trend, već da je ovoga puta baš moja trenutna inspiracija.
MS: Šta je najinteresantnije što si doživeo u plesnom svetu – na podijumu ili na časovima?
ATILA: Ja sam neizlečivi filantrop i najzanimljiviji su ljudi koje upoznaš. Često su to ljudi koji u sebi nose 1001 priču.
MS: Možeš li da se setiš i nekih anegdota?
ATILA: Anegdota ima na pretek. Od slučaja kada su na ples došli traktorom, do slučaja kada sam na sve načine pokušao da ublažim stvaranje para koji, da ne bude pregrubo, deluje ko iz crtaća Lepotica i zver. I sve izokola: možda da probate sa ovim da plešete… Neka… A da… ma nema veze… Kad ono – oni u vezi. I još su, na moju veliku sreću, mnogo robusnije dame negodovale kada su plesale sa ovim čovekom, a vezano za njegovu snagu.
MS: Znam da ni u plesu nije sve uvek pozitivno i slatko. Šta te motiviše da izdržiš i nastaviš svoj plesni put i onda kada nije sve onako kako bi ti želeo?
ATILA: Svaki rad sa ljudima je hleb sa sedam kora. U našem okruženju u svakoj priči ima i običnih i onih povlašćenih. Odluka da budem nezavistan je samo moja. Kada motiv bavljenja nečim nije novac, onda se biraju ljudi koje primate u okruženje, a sve one koji su negativni, nošeni pogrešnim pobudama, na fin ili nešto manje fin način upućujete dalje.
MS: Da li možeš da zamisliš sebe da se ne baviš plesom? Kakav bi bio Atila koji nije plesač? 🙂
ATILA: Atila koji nije plesač bi bio raspevani kuvar. Ajoj, onda bih tek bio bucko, ali opet bi usrećavao ljude, u ovom slučaju svojim đakonijama koje pripremam sa isto toliko ljubavi i entuzijazma.
MS: Odakle toliko uživanje u kuvanju? Imaš li da nam predložiš neki specijalitet?
ATILA: Prosto, to je neki domen u kojem se nalazim, čak ponekad u kuvanju nalazim vrlo izdašnu relaksaciju. Pa, evo da preporučim Sekelj gulaš – jednostavno, a veoma izdašno jelo. Recepte možete naći na netu i svaki je približan. Nema promašaja.
MS: Šta je najbolje što je tebi ples doneo?
ATILA: Život protkan muzikom, osmeh na licu daleko iznad proseka, mladalačku energiju, pa delimično i izgled. Mnoštvo lepih trenutaka sa divnim ljudima, fantastična poznanstva, vrlo neobične prilike za samodokazivanje. Kako je samo poseban osećaj trenutak koji smo, eto, zajedno delili, kada se završila prva pozorišna premijera i kada je publika stojeći aplaudirala. To doživeti sa 47 godina, kada je generacija u foteljama i kladionicama… nemerljivo.
MS: Kako ste se supruga i ti odlučili na treće dete?
ATILA: Ja definitivno vučem neki vrlo stari genetski kod u kome se bogatsvo meri brojem dece. Da sam u nekom drugom okruženju i da moj rad donosi više novca, imao bih još dece. Ipak nisam od onih koji ne misle o tome da deci treba i nešto pružiti… Mora se imati za osnovno i pristojno u okvirima koje sam osećam.
MS: Plešu li i tvoji sinovi?
ATILA: Usađena im je ljubav ka igranju. Smatram da ne treba forsirati. Kad se ples ustroji u nečije živote, on tu ostaje, a na pojedincu je da ga koristi.
MS: Da li tvojoj supruzi smeta što se baviš ovim poslom?
ATILA: Hm. Sada ne smeta, ali se na tome moralo raditi. Sasvim je prirodno kada nekog voliš da postoji i ona prirodna doza ljubomore. Način da se to prevaziđe jeste da se partner uključi u aktivnosti, što jeste slučaj, i onda umesto neprijatnosti dobijate specijalnu satisfakciju. Primetio sam posebnu naklonost publike kada nas dvoje plešemo, čak i kada to nije vrhunski. Ah, ta hemija.
MS: Kakav je tvoj stav po pitanju muško-ženske podele poslova u kući?
ATILA: Ja ne poznajem tu podelu, ali moram priznati da sam sa peglanjem na Vi. Sve ostalo: ja ne pomažem ženi, već radim za svoju porodicu.
MS: Kako pronalaziš vreme za sve – za zvanični posao, ples i porodicu?
ATILA: Uvek kažem da je balans – Jin i Jang – najvažniji za ples, ali i za život. Umeo sam i sam, ali i okolnosti, da poremete ritam i odmah se javlja problem, pritisak, nervoza… Često se desi da mi neko savetuje da bih mogao da imam još plesača. Kako kaže Njutn, svaka akcija ima svoju reakciju. Veliki broj mojih kolega i koleginica je napravilo neravnotežu na toj vagi i to je dovelo do toga da se uspeh u plesnom ili folklornom svetu plaćao raspadom porodice ili nekim drugim krahom… No, nećemo mračiti. Svojim uspehom smatram vredne rezultate na sva tri polja. Ne najveće moguće, ali zadovoljavajuće.
MS: Uspevaš li nekada da se posvetiš samo supruzi?
ATILA: Svojoj supruzi sam uvek posvećen i, na ovaj ili onaj način, stalno prisutan. Prosto obožavam da obradujem ljude makar i telefonskim pozivom. A nas dvoje i plešemo kao par u jednoj od mojih grupa, kao i na plesnim večerima.
MS: Kako najčešće provodiš vreme sa svojom porodicom?
ATILA: Elektronska era je uzela danak i u našim životima i ono što ponekad uspevam, sem zajedničkih ručkova, kućnih poslova i poseta, jeste da organizujem vreme za porodične filmove. Sve ostalo je po sistemu jedan na jedan ili nas dvoje sa jednim detetom.
MS: Šta je najvažnije u vaspitanju dece? Koliko je tu bitna očinska figura?
ATILA: Postaviti granice, ali ne sputavati ih. Otac, pogotovo dečacima, je primer kako treba ili kako ne treba. Citirao bih mog sina Filipa: “Tata i kada nas grdi, gleda nas toplim očima!”
MS: Šta želiš svojoj deci?
ATILA: Da nađu svoj Excallibur i da ne pokleknu pred svim ovim šarenim lažama koje kratkoročno nude slast, a dugoročno samo pelin.
MS: Šta bi poručio drugim očevima?
ATILA: Čuvajte porodicu i nemojte biti strogi prema deci. Možda vaše dete nije rođeno za doktora, ali će biti odličan i srećan kuvar…
Fotografije: iz privatne arhive Atile Rozmaringa
