O temama iz oblasti roditeljstva, pogotovo majčinstva, postoji gomila tekstova. Što iz ličnih uglova, što s aspekta stručnjaka, “mameće” teme se se analiziraju uzduž i popreko. Majke koje imaju više dece (po mogućnosti troje, četvoro ili više) su posebno omiljena tema za obrađivanje i kroz takve tekstove i reakcije na njih najviše se veliča materinstvo. I treba da se veliča. Ja im prva skidam kapu i imaju moj naklon do poda! Ali, nisam primetila da se iko pozabavio majkama jednog deteta i odnosa okoline prema njima, koji je često vrlo napadan i neprijatan. A one nisu ništa manje majke od žena koje su više puta rađale.
Ovaj tekst je upravo o njima, majkama sa jednim detetom…
Kad planirate drugo? Šta čekate?
Svima je poznata ona pošalica gde neudatu devojku ispituju kad će da se uda, kad se uda pitaju kad će beba, kad rodi bebu pitaju kad će drugo, ako ima dve devojčice pitaju kad će muško… Taj vic, nastao iz realnih situacija, nekad se i ne čini tako smešnim.
Naravno, svaka odrasla žena trebalo bi da zna da se ne treba obazirati na razne komentare i da je najpametnije furati svoj fazon. No, nekada, čak i kada si ekstremno samopouzdan i kada imaš jasno zacrtan cilj ka kojem grabiš i kada gledaš svoja posla i jasno stavljaš drugima do znanja da te ne zanima njihovo mišljenje, ipak ume da zagolica, iznervira, pa i zaboli neki nepromišljen komentar. Nepromišljen? Ili su, možda, neka razmišljanja postala već toliko uvrežena da važe za pravila?!
Jeste li razmišljali da majke jednog deteta imaju svoje, i te kako valjane razloge?
Možda NE planiram drugo?
Ženi je dato da rađa. Ok, dato joj je. Priroda joj je dala. Nekima nije. A neki donose odluke na osnovu sopstvenih želja i mogućnosti. Negde sam učena da se tuđi lični izbori poštuju. Stoga, poštujem i onu ženu koja je odlučila da iza sebe ne ostavi potomstvo, kao i onu koja ima petoro dece. Svako ima prava na svoje izbore.
Šta kada je izbor neke žene da ima samo jedno dete? Smatrate li da je to u redu, da ima prava na sopstveni izbor? Napomenuću samo neke od epiteta koje te žene prate: sebična, egoistična, nedovoljno posvećena, dovoljna sama sebi…
Da li je zaista tako? Da li je svesna odluka da rodimo samo jedno dete i nijedno više nešto što nas karakteriše kao sebične? Ili se nesebičnost i požrtvovanost ipak pokazuju na kroz malo drugačije primere…?
Možda imam poteškoća da ponovo zatrudnim?
Svako iole obavešten zna da ogroman broj žena kuburi sa ostajanjem u drugom stanju. Iz dana u dan rastu procenti koji se pominju u vezi sa bračnim sterilitetom. Međutim, to nisu samo ljudi koji nemaju decu, među njima se nalaze i parovi koji već imaju jedno dete. Čak i oni kojima je sa prvim detetom sve išlo brzo i lako, što su, logično, očekivali i u svakom narednom pokušaju, kad ono… ništa. Znate li koliko je takvih parova?
E sad zamislite kako na njih deluju pitanja poput “Kad će drugo?”, “Šta čekate, da vam starije krene u školu?” ili konstatacije kao što je ona “Ne valja praviti veliku razliku među decom”!
Šta mislite, kako bi bilo da ne zabadamo nos u tuđu intimu? Da ne dosoljavamo rane onima koji su već svaki dan tužni, koje ta tema već mnogo boli? Pustimo da sve ide svojim tokom. A ljudi će nam se obratiti za pomoć i čašicu razgovora na tu temu, ukoliko im to ikada bude potrebno.
Možda ga samo JOŠ nisam rodila?
Možda me je odgajanje prvog deteta toliko iscrpelo da želim da odložim rađanje drugog? Jesam li loša zbog toga? Jesam li nesposobnija od druge mame koja se bolje snašla u toj životnoj ulozi? Možda, ali tako se osećam.
Neću otkriti Ameriku ako vas podsetim da nisu sva deca ista i da je za odgajanje dece različitih temperamenata potrebna različita količina energije. O ovome sam i ranije slušala, ali sam istinski poverovala tek kada sam i sama postala majka. Majke izazovne dece shvatiće odmah o čemu pričam.
Da biste odgajili nečije jedno, potrebno vam je jednako energije kao za odgajanje nečijih troje. Izazovna deca, kako god to zvučalo kad se otvoreno kaže, mnogo više iscrpljuju, mnogo više zahtevaju, mnogo više uzimaju.
Pošto sam i sama majka jednog izazovnog deteta, svesno sam odabrala da ne pravim malu razliku među decom, da ne rađam jedno za drugim. I znam zašto sam tako odlučila. Treba li da se pravdam? Naravno da ne. Ali sam se toliko puta našla u situacijama u kojima su moji sagovornici maltene očekivali pravdanje.
Možda ne želim drugo jer ovom prvom želim da obezbedim što bolji život?
– Prave vrednosti nisu u materijalnim stvarima – reći ćemo na ovaj razlog. Ljudi su rađali i u vreme ratova, velikih gladi i nemaština, pa šta im je falilo? Hmmm… tema za polemiku.
Način života nekad i sad se prilično promenio. Sećam se kako mi je baka pričala da bi njih sedmoro bosi izašli iz kuće, svaki sa parčetom hleba u ruci, popeli se na dud i ručali. Hleba i duda. Ceo dan bosi. Ne znajući za cipele, a kamoli za marke patika koje su „in“.
Ali, to su bila neka druga vremena. Možda teža, a verujem u mnogo čemu i lepša. U vremenu u kojem živimo i te kako moramo detetu da obezbedimo patike, školski pribor, zimsku jaknu… Još ako želimo da naše dete ide na ekskurziju, da se bavi sportom ili uči strani jezik, moramo dobro da zalegnemo da bismo mu priuštili da ide u korak sa vremenskim tekovinama.
Poštujemo li dovoljno lični izbor onoga kome je važnije da svake godine vodi dete na letovanje od nekih drugih stvari ili za svoju porodicu planira život u kojem mogu da odu na ručak, u bioskop, na vikend…?
Imamo li prava da se mešamo u nečiji život toliko da sa sigurnošću možemo da tvrdimo da će se “naći” i da ne mora da brine kako će svom detetu obezbediti sve što planira? Hoćemo li mu mi naći ukoliko sam ne nađe?
Možda sam se razišla sa ocem mog deteta i ne želim da zasnivam novu porodicu?
Razvedene majke nekada pronađu novu srodnu dušu, zasnuju porodicu i nađu svoju sreću, a novi muškarac u njihovom životu zameni ulogu oca detetu iz prvog braka.
Ipak, postoje i one žene koje smatraju da nijedan novi muškarac njihovom detetu ne može zameniti ulogu ocu ili su izgubile poverenje u ljude. Usmeravaju se na odgoj deteta, a ukoliko se ikad opredele za nove romanse, one se odvijaju isključivo vam njihovog doma. Kad već znamo u kakvim vremenima živimo, može li se išta zameriti ovim ženama?
Lako je tebi… Ti imaš samo jedno… Videćeš kad dođe drugo!
Nemojmo biti sigurni da je baš jako lako. Naprotiv, koliko puta sam samo čula od roditelja koji imaju više dece da je sa dvoje lakše nego sa jednim.
Jasno, obaveze jesu duple, troškovi jesu dupli, ali, kako kažu te mame i tate, klinci se međusobno zabavljaju i igraju, manje očekuju od roditelja, za razliku od jedinčeta, kojem je roditelj glavni animator. Dalje, starija deca čuvaju mlađu, a neretko i pomažu u kućnim poslovima. Sa drugim detetom prosto klizi, a sa prvim si za sve preplašen… To govore.
Dakle, nije lako. Imati jedno dete ili više dece zadatak je koji nosi obaveze i odgovornosti. Nemojmo umanjivati nečiju roditeljsku ulogu samo zbog toga što ima jedno dete. On ga jednako mora nahraniti, obući, vaspitavati, biti tu za njega… On je jednako roditelj kao i onaj koji ima troje dece.
Postoji bezbroj razloga zašto je lepo imati više dece i uvek mi izmami osmeh slika porodice sa puno mališana. Ali, lepo je imati razumevanja i za druge, ne nametati im sopstvene izbore i poštovati tuđe.
Nadam se da će posle ovog teksta mnogi barem porazmisliti pre nego što osude majke jednog deteta.
Na kraju, dete jedinac nije SAMO jedno dete. Ono je ličnost u čije vaspitanje moramo ulagati jako puno. Za nekog je SAMO jedno dete – SVE.
Fotografije: Pixabay
Odličan tekst.
Susrećem se sa nekim od tih rečenica relativno često. U isto vreme pogadjaju, a takodje i prilično nerviraju. Izazivaju i tugu i bes u meni. Čak nije ni to što neko „zabada nos“ u moju intimu. Već znaju razloge zašto imamo jedno dete i zašto ćemo ostati na jednom detetu, opet i pored toga pitaju i komentarišu ili nam za neki praznik ili rodjendan požele da imamo još dece. Onda prosto nervira to nerazumevanje. Razočaraš se, jer ne možeš da veruješ da te toliko ne razumeju, da te toliko ne slušaju. Iako razlozi što ostajemo na jednom detetu su vrlo jaki, čak je mala šansa da bi i mogli da imamo još dece, jer smo se godinama borili sa sterilitetom. Iako postoje još jako veliki razlozi zašto ostajemo na jednom detetu. Ipak nas i dalje pitaju.
Rečenica „jedno ko nijedno“ je jako ružna.. Vrlo je često upućena roditeljima sa jednim detetom.