Nikada se nismo srele. Ni slučajno, u prolazu. Bila si bivša supruga mog tadašnjeg momka. Iskreno, nisam te mrzela… iako je stvarana zla krv između nas dve. Na užasne, podle, čak i primitivne načine. Sad tek vidim koliko.
Zavidela sam ti na divnom, predivnom dečaku sa kojim sam imala čast da provedem neko vreme. Ne želim da ti pričam kakav je, niko to ne zna bolje od tebe. Želim samo da znaš da sam svakog minuta provedenog sa njim iskreno uživala i trudila se da ga zabavim, obradujem i nasmejem. Kao velika drugarica, ništa više. Za sve sto bih dalje imala da kažem, plašim se da bi zvučalo patetično, jer hej, ko sam ja da zavolim tvoje dete?
Ne želim da ti pričam o osobi koja je sad obema bivši. Ono sto sam tada čula da si preživela, a nešto od toga posle i sama osetila na svojoj koži, dalo mi je jasnu sliku o tome ko je kakav. Nisam nikada imala predrasude i to me je verovatno sačuvalo nekih ružnih emocija prema tebi.
Često sam razmišljala o situaciji u kojoj si se našla i pokušavala da zamislim kako je to… To me je, na neki način, i približilo tebi. Suludo, zar ne?
Nisam te žalila, nisam imala zašto. Saosećala sam sa tobom. I u momentima mislila da si neopisivo jaka žena, jer si istrajala gde bi većina drugih klonula.
Sada, posle svega, kada obe imamo muževe i kćerke, želim samo da znaš da mi je drago što si uspela da se uzdigneš iznad svega tužnog i ružnog, zbog sebe i svoje dece. I da ti poželim sreću od srca. Najiskrenije.
