Već tri nedelje smo u dobrovoljnom karantinu. Ostajemo kod kuće, nastojimo da se ponašamo odgovorno. Tek svakog drugog dana suprug ili ja izađemo da bacimo smeće i kupimo stvari u radnji.
Tri nedelje imam vremena za razmišljanje, više nego inače, i isto toliko vremena više za porodicu. S tim u vezi, moram reći da mi ova izolacija prija. Došla je kao dugoočekivani odmor.
Razlog je krajnje zabrinjavajuć i, da, bojimo se i borimo se protiv ove pošasti. Ponašamo se odgovorno, pratimo vesti. No, nije sve tako crno.
Setimo se: redovno stanje podrazumeva izlazak iz kuće, odlazak na posao, trening, vreme za istraživanje, mnoštvo sastanaka. Redovno, muž ustaje rano i odlazi, a onda ga vidim u 18 časova. Decu ispraćam u vrtiće i škole, vidim ih posle podne. Sve je navrat-nanos, brzo. Planiramo dan za danom.
Ovo vreme to ne uključuje i kao da je ovaj virus pritisnuo dugme „pause“. Muž ne ide na posao (ima tu sreću da radi od kuće), kao i ja. No, bez obzira na radno vreme, imamo više vremena za nas i druženje. Ne pamtim kada smo ovoliko vremena proveli skupa, osim za vreme godišnjih odmora. I toliko je puno zajedničkih aktivnosti: najbolji fimovi sa IMDB-a nakon što deca zaspu, dugi razgovori…
Sada imam više vremena za klince i svaki dan im smišljam nove aktivnosti: crtanje, bojenje, pravimo stvari od kolaž papira, lepimo nalepnice, igramo se peskom, plastelinom…
Ne dovodeći u pitanje da bi bilo bolje da svega ovoga nema, moj zaključak je da su nam ovi dani iznedrili nove mogućnosti i poklonili vreme za nas i naše porodice.
Pokušajmo da na ovu situaciju gledamo ovako: iskoristimo izolaciju. Ona je vreme za zbližavanje. Okrenimo se jedni drugima. Upoznaćemo se bolje i stvoriti uspomene za ceo život.
Nije tako loše, zar ne?
