Svi smo pogledali snimak gde Italijani, izolovani zbog aktuelnog virusa, pevaju po terasama. Svima se dopao, shvatili su ga kao slavljenje života i dizanje morala.
Ja sam ga videla nekako drugačije. Kao želju da dokažu sebi da nisu sami u kritičnoj situaciji.
Usamljenost je izuzetno teška. Pritom, ne mislim da usamljenost koju sami biramo, da bismo se odmorili i regenerisali. Mislim na usamljenost gde je neko zaista ostao sam, iz nekog razloga. Gde leže sam, ustaje sam, odlazi na posao i vraća se u prazan stan, gde opet leže sam. U normalnoj situaciji, ta osoba ima prilike da dođe u kontakt sa drugim ljudima, na poslu, u marketu, da se vidi sa prijateljima i porodicom i da na taj način ublaži svoju usamljenost.
U Italiji imamo primer nametnute usamljenosti, radi prevencije bolesti i očuvanja zdravlja. Izgleda da to sada počinje i kod nas. Sve gore navedene stvari koje se rade da bi se usamljenost ublažila, postale su nedostupne.
Verujem da niste primetili da na dosta terasa stoje ljudi koji su sami i pevaju. Pevaju da oteraju strah, ali i da ublaže usamljenost, da čuju ljudski glas, da osete da nisu sami. Koliko god se mi pravili jaki i nezavisni, ipak smo društvena bića. Ipak nam je potrebna ljudska toplina i komunikacija sa drugim ljudskim bićem, da bismo se osetili živima. Makar i ne videli onoga sa kim imamo interakciju, jer se nalazi na terasi iznad ili ispod nas, čujemo mu glas, osećamo blizinu i znamo da nismo sami.
Nepopravljivi optimista u meni se nada da će zbog ove situacije iz nas na površinu izaći ono lepo i ljudsko.
Samo još da posle ovog virusa iz Italije dođe do nas i taj “virus” ljudskosti i dobrote, kako bismo prestali da gomilamo alkohol, toalet papir i brašno, a nauštrb naših sugrađana.
