Nije ništa nagoveštavalo da ćemo se toliko promeniti. Jer, mi nismo kao bilo ko drugi, mi smo mi: mi se volimo, poštujemo, razumemo, nadopunjujemo… Mi umemo da razgovaramo i smejemo se istim stvarima. Otkako smo se upoznali, vodimo računa o osećanjima onog drugog.
Zato sam, uostalom, i pristala da se udam za njega. Da se uopšte udam. Jer nisam bila od onih žena koje bi pošto – poto da uđu u brak.
Naša velika, vesela svadba sa nekoliko mnogo romantičnih sitnica ostala je mnogima u sećanju.
– Stvarno su savršen par – govorili su mnogi.
I jesmo bili. Nije bilo svađa, sem nekih manjih, uobičajenih prepirki, koje smo nekako uvek glatko rešavali. Išli smo na mnoga mesta zajedno, pomagali jedno drugom kad treba, ali nismo ljubomorisali i puštali smo jedno drugo da diše. Bolje za sebe nisam mogla ni da zamislim.
Dobili smo jedno dete, pa ubrzo i drugo. Moj san o idiličnoj porodici se ostvario. Oboje smo posvećeni roditelji koji žive za svoju decu, ali i dalje smo odvajali vreme za poneki izlazak sa prijateljima ili odlazak u bioskop.
A onda se desilo da su nas svakodnevne obaveze uzele “pod svoje”. I to, više mene nego njega. Prešla sam na odgovornije radno mesto i, samim tim, morala više vremena tome i da posvetim. Posao mi je izvlačio i dosta mentalne energije, a kad bih stigla kući, dotukla bih i onu fizičku, kuvajući, sređujući kuću, baveći se decom i njihovim potrebama…
Ni u jednom momentu nisam napravila onu kardinalnu grešku koju prave mnoge žene. Nisam zapustila svoj fizički izgled. Naprotiv, i dalje bih se redovno šminkala, odlazila kod frizera, moderno oblačila…
Ali bih se preko dana toliko iscrpela od silnih obaveza na sve strane, da bih zaspala čim dotaknem jastuk. Kada bi me dotakao, zevnula bih kako sam premorena i okrenula se na drugu stranu. Jer, stvarno i jesam bila. Samo nisam znala da će to toliko potrajati, iz dana u dan. Nekako sam se i navikla na takav život.
U borbi za egzistenciju, više nisam razmišljala o trenucima samo za nas dvoje. Nekako sam znala da je on uvek tu i to mi je ulivalo sigurnost. Čak i u sve ređim trenucima intime, kroz glavu mi je prolazilo šta ću sutra za ručak ili šta sve treba da pozavršavam. Sve više sam sebe videla kao majku i službenicu, a sve manje kao ženu i ljubavnicu. Pritom, čari naše spavaće sobe, sa nagomilanim vešom za peglanje u jednom uglu i dečijim igračkama u drugom uglu, nisu mi bile naročito inspirativne. Ni on više nije uspevao da probudi u meni onu mladalačku strast koja je nekada postojala. Izvaljen na kauč ispred TV-a, u zadrljenoj trenerici i sa prekjučerašnjom bradom, nije mnogo ličio na onog frajera koji mi se udvarao. A nije bilo ni onog uvoda kao što su poljupci u automobilu ili u diskoteci. Nekako se sve promenilo. Nije me više “radilo”.
Mislila sam da je to normalno.
On je sve vreme ćutao. Isprva se malo bunio, želeo je da češće budemo bliski. A onda se i on navikao.
Nisam ni pomišljala da će nova koleginica u njegovoj firmi da mi postane suparnica.
On nije od onih švalerastih tipova, zaista nije. Iskreno verujem da mu se ovo, prosto, desilo. Da li je ona mogla da mu pruži ono za šta ja poslednjih nekoliko meseci nisam imala snage, ostaje pretpostavka. No, da je umela da “omiriše” primerak muškarca kojem treba “oživljavanje” – umela je.
S početka, nisam imala pojma. Ni u šta nisam sumnjala. Koncentrisana na dečije, kućne i svoje obaveze, furala sam svoj uobičajeni ritam.
A on je pronašao ljubavnicu. Zgodnu, deset godina mlađu i takođe udatu. Bez dece.
Šta je nju nagnalo da vara svog mladog muža, ne znam. Da li je tražila čar novog, pretpostavljam. A šta je njega nagnalo na to, nekako i uspevam da razumem. Ali tek s ove vremenske distance.
Naravno, bila sam besna. Povređena i uvređena. Prevara u braku je jako teška. U nekom momentu, i sleđena. U neverici da se to meni dešava. Nama, čija se romantična svadba još uvek prepričava i koji na zajedničkim fotografijama i dalje izgledamo nasmejano i zaljubljeno.
Nakon saznanja da u njegovom životu postoji druga žena, osećala sam se kao na bensedinima, iako nijedan nisam popila. Prespavala sam tu noć, želeći da prespavam i dan.
Sutradan sam se osećala više nego povređeno. Pogazio je moje dostojanstvo. Pogazio je činjenicu da ima i dalje lepu, atraktivnu ženu, kakvu bi mnogi muškarci želeli pored sebe.
A onda su usledili dani u kojima sam osetila krivicu. Spoznala sam sve svoje greške, prisetila se svih odbijanja njega kao muškarca. Svesna da sam u njemu prestala da vidim onog koji me je zaveo i opčinio, onog u koga sam se zaljubila. Moja ljubav prema njemu ličila je više na sestrinsku, nego na ljubav žene prema muškarcu.
Krivi smo oboje. I to nesvesno. Nijedno od nas nije želelo, sigurna sam, da tako ispadne. On nije osetio da meni treba nešto više da bi me pokrenulo, a ja nisam ni razmišljala o posledicama svog ponašanja, osećajući se ušuškano i sigurno.
Nakon dve nedelje, odlučila sam da mu kažem da znam. Da sam videla SMS poruke koje mu je ona slala, iako ih je uglavnom odmah brisao. Da sam iz te dve poruke uspela da shvatim sve, da nadogradim celu priču.
– Žao mi je – jedino je što je rekao, dok je pokunjeno gledao u pod.
Prošlo je nekoliko dana u kojima nismo razgovarali, izbegavajući jedno drugo. Ipak, razgovor je bio neminovan, to smo oboje znali. I to je nešto najbolje što nam se u poslednje vreme desilo.
Iskreno i bez ustezanja izgovorili smo šta zameramo jedno drugom. I, što je još važnije, šta zameramo sebi. U jednom momentu sam zaplakala. Vratio se osećaj poniženosti i bola. U jednom trenu on je zadrhtao. Reklo bi se da je pomislio da će me izgubiti.
Ostavili smo da odleži. Da porazmislimo. Oboje, ali svako za sebe.
Moje odluke menjale su se iz dana u dan. Razgovarala sam sa jednom, pa sa drugom prijateljicom, a potom i sa sestrom. Svaka od njih je imala svoje viđenje priče. Od jedne sam dobila savet da mu uzvratim istom merom. Čak sam se i napenalila da hoću. A onda me je popustilo. Zašto da već lošu situaciju činim još gorom?
Odlučila sam da mu oprostim. Zbog svega što smo imali i što smo bili. Zbog svega u šta smo se zakleli. Zbog naše dece, koju oboje volimo neizmerno. Zbog nas, koje možemo spasiti samo mi.
Obećao je da će prekinuti svaki kontakt sa njom, sem poslovnog. Imam nekoliko dokaza da je to i učinio. Naravno da sam sada podozrivija i da obraćam pažnju na svaku sitnicu. I on to vrlo dobro zna.
Obećala sam mu da ću posvetiti vreme i energiju njemu. I zamolila ga da vratimo neke stare stvari koje smo prestali da radimo. Poželela sam da u meni ponovo vidi ženu, kako bih i ja u njemu ponovo videla muškarca.
Za sad se oboje trudimo i ne ide nam loše. Još uvek sam nepoverljiva i još se bojim. Ponekad naiđu napadi besa zbog toga što sam doživela, ali nateram sebe da ostanem dosledna dogovoru. Videćemo šta nosi sutra, a verujem da to zavisi isključivo od nas.
Za Mamin sajt, Autorka teksta je želela da ostane anonimna
Foto: Pixabay.com, Unsplash.com
