Čitam oglase, pratim kako se kreću nekretnine, već znam otprilike koliko se koje dugo prodaju, koje su cene bile, a koje su sad… Čitam, gledam, razmišljam, nadam se – da će baš ta jedna biti naša kada dođe vreme za to.
Dok listam oglase, primećujem da je sve više onih koji traže da kupe kuću na rate. Razumem ih, jer da bi se podigao stambeni kredit, treba dosta para u startu, tako da samim tim to nije nimalo lako ni jednostavno, pogotovo nekome ko nema tih para sa strane.
Pre nekoliko godina, dok sam gledala oglase, privukla mi je pažnju jedna kuća u okolini Obrenovca. Tad sam i gledala kuće u tom kraju, nekako mi se Obrenovac činio taman za nas. Sve ima što je nama potrebno, u blizini reke je… Nekako me je baš vukao.
Kućica koja se tada nalazila u oglasu bila je mala, ali lepa. Kuhinja, kupatilo, dnevna i spavaća soba, malo dvorište, svega tri ili četiri ara, zajedničko a ograđeno, ukrašeno cvećem… Sve nam se svidelo.
Oglas za prodaju je imao jos jednu stavku, nama tada jako bitnu i primamljivu: kuća se prodavala sa mogućnošću otkupa na mesečne rate.
Pozvali smo broj koji je dat, javio se vrlo ljubazan čovek, razgovor je potrajao… Pričali smo o svemu: kući, deci, životu… Tada je sve izgledalo nestvarno i kao iz bajke, bili smo presrećni, nismo mogli da verujemo da se ukazala prilika da kupimo kuću.
Čuli smo se jos nekoliko puta u roku od par dana i odlučili da odemo da pogledamo, da sednemo sa tim ljudima, da porazgovaramo. Otišli smo, upoznali ih, a uživo su bili još ljubazniji i prijatniji. Razgovor i upoznavanje se odužilo, više od tri sata smo sedeli i pričali. Vlasnik je iznosio svoje zahteve i predloge, mi naše, oko svega smo se dogovarali i pregovarali …. Na kraju smo se dogovorili da sačekamo jos par dana, da razmislimo, čućemo se u nekom doglednom periodu…, ugovor
Taj dan smo samo o tome pričali, tu noć nismo ni spavali, samo smo računali i razmišljali o tome…
Posle tri dana, dobijamo poziv koji nam tada menja sve. Poziv koji nas tada čini toliko srećnim: hteli su nama sa nama da potpišu ugovor o kupovini kuće na rate. Našoj radosti nije bilo kraja, taj osećaj ne može da se zaboravi, napokon nema više kirije, nema više selidbe i plaćanja nečega što znaš da nikad neće biti tvoje.
Odlazimo kod advokata, piše se ugovor, stavlja se hiljadu stavki gde su obe strane zaštićene, advokat daje svoje predloge, mi svako svoje i stavljaju se potpisi.… Sreća, radost nemaju kraja. S obzirom na to da je bio početak marta, uplaćujemo odmah prvu ratu, oni nam daju ključeve i krećemo da sređujemo nešto za šta verujemo da će biti naše.
Ćerka nam je tada završavala četvrti razred i nismo hteli da je ispisujemo iz škole i prebacujemo u drugu, nego smo odlučili da sačekamo kraj školske godine i da se tada preselimo. Do tada smo odlazili, sređivali, pribavljali nameštaj, nameštali kako nama odgovara, radovali se i čekali kraj školske godine da možemo da se preselimo.
S prolećem su došle i kiše. One kiše koje su mnogima nanele veliku štetu. Verovala sam da se nama to ne može desiti i onda … Poziv koji menja sve! Javlja nam komsija da je Kolubara narasla, da je poplavljen Obrenovac. Šok, neverica,tuga…
Nasa kuća je tada još bila suva, ali ne zadugo. Sava je probila nasip, krenula je voda da plavi sve, stigla je i do naše kuće. Za nekoliko sati, poplavila je do krova. Dva meseca smo čekali da bismo ušli u nju, da bismo izneli stvari, izlupali zidove i mogli da sređujemo.
Sve vreme trajanja te noćne more, koja je tada mučila mnogo ljudi, mi smo bili u kontaktu sa vlasnikom kuće, plaćali rate i još uvek se nadali da će sve biti u redu. Kada je doslo do popisa štete od strane opštine i mogućnosti da, kao i većina ljudi, dobijemo pomoć, mi saznajemo da ne možemo. Čovek sa kojim smo potpisali ugovor odlučuje da iskoristi situaciju u svoju korist i ne da nam saglasnost da dobijemo pomoć, nego se odlučuje da sve zadrži za sebe.
Svet nam se tada srušio. Odlazimo od vrata do vrata, od advokata do advokata i svugde isto… Svi nas razumeju, svi se slažu da to pripada nama, ali zbog “rupe” u ugovoru – pripada njemu. Nigde nije postojala stavka da ako u slučaju vremenskih nepogoda dođe do štete, pomoć oko kuće pripada nama.
Tada nastupa blokada, zid, nemoć. Imaš, a nemaš, hoćeš, a ne možeš. Posle više odlazaka u opštinu i kod advokata, on nam saopštava da ovako ništa ne možemo, da smo prevareni, da pravdu moramo potražiti na sudu, da cemo ga dobiti, ali da taj proces može dugo, dugo da traje.
Samim tim shvatamo da nemamo kud, da smo nemoćni, jer plaćati advokata i takse, čekati da se to nekada završi, a u međuvremenu plaćati kiriju i vlasniku rate za kuću, usput to sami o našem trošku sređivati, pa posle dokazivati, a brinuti o troje dece i njima obezbediti sve, bila je apsolutno nemoguća misija.
U avgustu smo odustali od svega, raskinuli ugovor i krenuli od minusa, ispočetka. Dugo smo se oporavljali od svega toga, ali Bogu hvala, svi smo živi i zdravi i idemo napred. Nadamo se i čekamo da kupimo našu kućicu. Znam da ćemo je imati, da je tamo neka koja je u oglasima ili će tek da bude, naša, čeka nas. Sad znamo, naucili smo lekciju, na težak način, ali smo je naučili: nikad više nikakvi ugovori, nikakve rate i poverenje u ljude.
Autor: Jelena Belajec
Fotografije: Pixabay.com
