Postoji priča o malom Romu koji je u vašarskoj gužvi izgubio svoju majku. Dok je neutešno plakao, prolaznici su pokušavali da mu pomognu.
– Kako izgleda tvoja majka? – pitali su ga.
– Ona je najlepša na svetu!– grcao je mališan u suzama, pokušavajući da dočara njen izgled.
Ljudi su zaustavljali žene koje su ,viđene njihovim očima, bile oličenje lepote. Dovodili su pred njega dame u dugim, lepršavim haljinama, blistavih zuba, našminkane, sa zlatnim prstenjem koje je krasilo njihove negovane ruke.
Nijedna od njih nije bila njegova majka.
Nadolazeći sumrak gasio je svetlost nade da će je pronaći.
Odjednom, dečak je vrisnuo od sreće gledajući u daljinu. U susret mu je trčala neugledna žena, u poderanoj suknji, bosonoga, sa osmehom bez zuba…
– To je moja mama! Jesam li vam rekao da je najlepša na svetu! – cikao je sa ushićenjem.
Dete je biće koje svoju majku vidi očima ljubavi. To je, u stvari, ona iskonska „praljubav“, koja ne poznaje kriterijume fizičke lepote. Ljubav deteta ne primećuje podočnjake i raščupanu kosu majke, ne vidi grbu na leđima koju je ona dobila noseći ga dok je noćima plakalo zbog milion razloga.
Ima dana kada ličim na pećinsku ženu, kada sam nadrndana i ne volim svoj odraz u ogledalu… Kada proklinjem svoje krive zube i bore koje mi kao tutkalo zauzdavaju lice…
I baš tada, Dora me uštine za srce, poput male čavke.
– Mama, kako si mi medena i prelepa… I smešan ti je taj zub što viri napolje, ali… nema veze… kupićemo novi… – to je ta neiznuđena konverzacija, koja nastupi onda kada vlada neprijatan tajac.
Verujem da svako dete izabere svoju majku. Baš onakvu kakva jeste.
Onu koja čuje najdublje tišine i koja toleriše najglasnije note.
Dakle, radujte se, mame, vi ste među odabranima!
Autor teksta: Dragana Gačić Pribićević
Fotografije: Pixabay.com
