Većina vas, kao i ja sama, verovatno pamti sve one otrcane izjave i savete o roditeljstvu. Njima su nas zatrpavali sa svih strana bitni i nebitni ljudi sa bitnim i nebitnim namerama, čim je u javnost dospela vest da ćemo se i mi ostvariti u toj divnoj ulozi.
Majčinstvo će te preporooooditi, deca leče duuuušu, bla bla blaaaaaa… Jeah.
Da se razumemo, deca su blago. Ali, ajmo realno, nekad se ta priča o prelepoti odgajanja malih bića malo otrgne kontroli, pa vam namerno ulepšaju neke stvari, a od tih istih stvari (čitaj dece) se posle iskusno sklanjaju i koriste dole navedenim forama.
I da, ne postoji alergija na menjanje pelena kod muškaraca i ne postoji vera koja zabranjuje očevima da uspavljuju decu kojoj izbijaju zubi, proverila sam!
Evo par fraza kojima se okolina služi da prevari neiskusne majčine dušice, nemo’ posle da bude da vam nisam rekla!
Uživaj u trudnoći, to je zaista posebno stanje
Važi. Osim što mi se piškilo na svakih 10 minuta i što sam mogla da pojedem i omanjeg vepra na salatu, trudnoća je baš kul stanje. Tu negde oko šestog meseca sam počela da vadim sise ispod miški i da razmišljam o retrovizoru na wc šolji. Plakala sam i na reklamu za Perfeks i pretila smrću svakom ko mi kaže da Snikers nema baš puno vitamina u sebi. Kad perem veš teško je bilo razaznati šta su mi gaće a šta jastučnica, veličina ista. Ali ono, trudnoća je kul, tako kažu na reklami za omekšivač za gaće i jastučnice.
Svaki momenat roditeljstva je uživanje
Majke ti? Svaki momenat? Uživanje?
Ček, ček, i onaj momenat kad su svi otišli na slavu kod kumova a mene ostavili sa našom kmezavom princezom koja ima „problem sa stomačićem“ i „niču joj zubići“ u isto vreme? Ooo, nooooou, to zaista nije bio momenat, to je traaaaaajalo, duše moje! I princeza nije imala problem sa stomačićem, nego se POSRALA. PO-SRA-LA.
Ujutru.
Pa u 10.
Pa u podne. Pa još jednom. Pa onda još jednom. I još mnogo puta po jedno dva tri puta. I nije bilo slatko. I nije mirisalo na momenat za uživanje. Mirisalo je na očaj, drugovi moji. I na wc restorana na Ibarskoj magistrali. I nisu joj nicali zubići, nicali su joj očnjaci predatora i kunem vam se da sam čak videla i da joj se oči crvene u mraku. Svaki momenat je uživanje? Pro(li)vereno nije tako!
Beba je karmički i na mnogo drugih – čki načina vezana SAMO za majku
Jeeeeste. Samo Majka ima pupčanu vrpcu kojom nevidljivo ostaje vezana za dete i nakon porođaja i niko majku ne može da zameni. Ta vrpca mu dođe kao nanogica, tako nešto. Nabebica, možemo tako reći. NA ti beba, majko, to je tvoje! I onda ta nabebica zabranjuje da ta ista majka napusti kuću i udahne svež vazduh bez svog mladunčeta. Ili da bilo ko uradi bilo šta oko deteta, jer legenda kaže da dete ima senzor na čelu i čim ga neko drugi osim mame uzme u ruke ono počne da pišti, k’o kad ne skineš zujalicu sa gaća pa pištiš na izlazu iz kineske radnje.
– Gde si pošla, majko, a dete? Šta ćemo s njim? – I onda slede mućak pokušaji da se dete vrati „onoj koja ipak zna bolje šta se sad radi“.
– viiiiiidi kako te tužno gleda, tačno zna da ćeš da ideš! (nabijanje osećaja krivice što mama prvi put nakon pola godine ide na kafu s drugaricama)
– viiiidi kako zna da ću je ja (tata) uspavati, pa se dere! (tata zaspi pre deteta uz mama voli bebu na ripit)
– niiiiiko ne zna da mu obriše dupe kao ti, ali majke mi, ljubavi! (žuri na fudbal)
Ne viči na dete jer će ono porasti i postati Hanibal Lektor
Kažu mudri ljudi da ako saaaamo jednom, ali saaamo jednom podvikneš na svoje rođeno dete, njemu se u glavi napravi opasan kratak spoj i ono onda kasnije postane čudovište. Psihički ga, kažu, to toliko raskalibriše, tanana je to duša, jes’ da je tvrdoglava k’o mazga dok 18. put pokušava da ugura prst u šteker, ali ne smete da vičete na dete. Jedan tako jednom viknuo na dete i posle mu se svašta nešto strašno dogodilo. Mislim, ne znam šta se tačno dogodilo, čula sam da je dete postalo odgovorno, normalno i nerazmaženo ljudsko biće ili tako neki sličan užas, znači PA KA O.
Ako mu kao bebi daš kupovnu kašicu u 18. godini će se ubosti na rog krave čije si mu dvotrećinsko mleko dala i zaspaće stogodišnjim snom
Ne daj mu kupovno, nemajko! Što si ga rađala ako nećeš da mu kuvaš sveže kelerabe 17 puta dnevno? To se sprema domaće, to se ne kupuje! Jer, opšte je poznato, ako samo jednom daš detetu kupovnu kašicu, ali saaaamo jednom, tvoja vrednost kao majke automatski pada na tržištu materinstva a u onoj grupi super snajki majki na Fejsbuku. O instagramu neću ni da pričam! A sad seckaj taj spanać i ne gunđaj!
Ne navikavaj ga na ruke nije dobro, ne spuštaj to dete, vidiš da plače
Ova situacija vam je u suštini Knezova pesma „Da l’ si ikada mene voljela kao tebe ja da l’ si ikada.“ Ne nosaj ga toliko, zaboga, navići će se, pa šta ČEŠ onda? Uzmi ga, zaboga, neĆEŠ valjda da ga pustiš da se dere? Šta god da uradiš, iz tog začaranog kruga izlaza nema. Pa kaže… MENE VO LJE LAAA KAO TE BE JAAA DA L’ SI I KA DAA MENE VO LJE LA?
Imaćeš vremena za sebe kad dete poraste
Imaćeš vremena. Oćeš. Taman kad prohoda, moraćeš da ga držiš dok levitira između sledećeg koraka i ateriranja na patos, pa da ga pratiš gde god mu se ćefne da ide.
Kad protrči, eto ga ipak stigle boginje, laringitisi, dečiji rođendani i treninzi kojekakvi. Taman kad tu malo daneš dušom, cvrc! ‘Oće dete u prvi razred! Pa kreni redom: kosa crta, ravna crta, kako bre sine dva i jedan jednako sedam? VEEELIKO SLOVO POSLE TAČKE STO MU GROMOVA BRE! Pa onda vijaš kestenje za likovno po ulicama u 23h uveče jer je čedo reklo da mu za sutra ujutru treba za likovno. Pa se to onda zaljubi, pa se potuče, pa ti uzme zadnji dinar za patike 47 i ekskurziju u Novu Varoš. Dobije keca iz dva tri predmeta, e tu ti imaš fore da preležiš ili infarkt ili nervni slom pa da se na brzaka oporaviš do srednje škole, ako preživiš prijemni ispit. A posle? Posle ti neće biti bolje, posle ćeš se navikneš.
Opusti se, sve ćeš stići
Neeećeš stići! Ne zavaravaj se! Lažu te, dušo, lažu!
Tako brzo rastu!
Ne rastu brzo. Rastu bre sporo i svakodnevno se vrate za po jedno „obuj papuče“ unazad, i za dva tri „spakuj knjige, PROVERI JESI LI URADILA DOMAĆI“.
Sporo rastu, majke mi, jer ti jedna ista „mogu li?“ pitanja postavljaju opet i opet i opet, iako je odgovor bio „ne“ i juče, i prošlog meseca, i pre dve godine.
I dalje su mali jer ih nalaziš prokrijumčarene u svom krevetu ujutru, iako sada nose isti broj cipela kao i ti i veliki ih je blam kad ih iscmačeš pred drugarima u školskom dvorištu.
I dalje su mali jer moraš da proveriš da li joj je svaka šnala na mestu jer se možda na putu do škole sretne sa Markom.
I dalje su mali jer plaču na nepravdu, kad im neko oduzme nešto njihovo, kao na primer poverenje ili dostojanstvo, a ne gumenu glodalicu kao pre deset i više godina.
I dalje su mali jer smo mi u njihovim očima veliki.
A vreme leti, da.
E zato baš neću da je spustim iako ima 37 kg i baš me briga što joj se smeju dok je cmačem u dvorištu.
A ti, Marko, ako čitaš, pazi šta radiš, čisto da znaš da sam mnogo jaka u rukama, ipak se ojačalo od otvaranja kupovnih teglica.
Fotografije: Pixabay.com
