Da li da ga pakujem? Da li da se radujem? Da li treba da mu poželim srećan put? Da li da ga ispratim sa osmehom na licu? Ili da ga samo jako zagrlim, da ga ne pustim nigde da ode? Da ga stisnem jako, najjače što mogu, da mu šapnem da ostane? Da ne ide, da bude tu sa nama.
Misli me more, ne daju mi mira. Sve se u meni kida. Cepa se na milion delova. Tuga me tišti, ne da mi da dišem. Ne mogu normalno da razmišljam.
Dugo se kod nas priča o toj temi. Skoro svaki dan čuješ: otišao on, otišla ona, otišli oni…. Kao da svi odlaze, polako. Gase se svetla!
Samo kad bih uspeo da nađem siguran posao, otišao bih – često je to izgovarao, a ja sam ga uvek podržavala, bez razmišljanja i pogovora.
Ma naravno! Ko god može samo nek ide!“
Tako jedno veče sedimo i pričamo i kao grom iz vedra neba upita ga naš prijatelj:
Hoćeš da ideš sa mnom, da radimo?
Nastavlja da mu priča o uslovima, dogovaraju se, a ja… Nema me, ne čujem, ne vidim.
Hladan znoj me obliva, srce mi sve brže lupa…
Šta ti mislis, ljubavi? – pita me on.
Šta da mu kažem? Da ga podržim?
Mislila sam da ću to lako podneti. Da cu biti srećna ako se ukaže prilika. Mislila sam…. Sad znam da to baš i nije tako! Sad znam da nisam spremna da mi ode, da ga ispratim sa koferom stvari. Znam da nisam spremna da brojim mesece i dane do njegovog povratka. Nisam spremna da ga nemam pored sebe, da se ne budim sa njim uz poljupce za dobro jutro. Da ležem bez njega, da nemam svoje rame. Da ga nema pored mene da me poljubi za laku noć!
Ne! Ja ne mogu to! Nisam spremna da se razdvojimo! Ne mogu da zamislim da mi nije kod kuće , da ga ne čekam na večeri, da ga ne poljubim kada dođe sa posla. Ne mogu da zamislim da me neće grliti svaki dan. Da ce proći meseci i meseci dok mu deca opet ne potrče u zagrljaj!
Ne mogu! Ne želim! Nismo to MI! Pogrešno sam želela. Pogrešno sam se nadala. Šta sad da mu kažem?
Gledam ga i znam. Znam da mi je on sve na svetu. On je moj stub. On je moj vazduh. Moje Sunce. On je moj život. Ja naš život gradim sa njim, a ne daleko od njega. Previsoka je to cena! Nema tih para koje to mogu da nadoknade. Nema ih i ne želim ih! Mučim se sa sobom, znam šta bi trebalo, ali znam da ja ne mogu da pomislim da on nece biti kod kuće.
Suviše ga volim da bih mogla da ga pakujem, da mu poželim srećan put i da tad počnem da brojim. Svesna sam da kad ode, to neće biti mesec, dva ili tri, da to neće biti godina ili dve… Svesna sam da tad kada ga ispratimo, da to više neće biti to, da mi više nećemo biti mi. Bićemo deca i ja, a on tamo daleko! Da li da mu kažem: “Ostani! Budimo zadovoljni sa ovim što imamo. Imamo ono najvažnije! Ljubav, zdravlje i sreću.”
Da li da mu kažem: “Idi!”? Pa da ostanem i čekamo da vreme uradi svoje i da naučimo tako da živimo.
Nikada se nismo razdvajali, a sad, posle skoro dvadeset godina, da učimo da živimo razdvojeno, da nas dele kilometri i kilometri…
Autor teksta: Jelena Belajec
Fotografije: Pixabay.com
