Lako je tebi, tvoja deca su velika! – često čujem ove reči.
Pa da li je i koliko je lako, to baš i nisam sigurna.
Dok su bili manji, znalo se kad je doručak, ručak, večera, vreme za spavanje... Znao se neki red. Znalo se kada se igraju, kada odmaraju. Nekako sam uspevala da se organizujem i da stignem uveče kafu da popijem, jednu toplu u miru i tišini. Uspevala sam ponekad i film da odgledam.
Ništa mi nije predstavljalo problem, jer sam uspevala da se organizujem i držala sam se tog nekog reda. Odlično je funkcionisalo.
Jedino sam se uvek pribojavala puta i odlazaka negde u goste ili na odmor. Za mene je to bilo noćna mora. Po nekoliko dana ranije sam znala da se pakujem, da nešto ne zaboravim, da ponesem sve što treba, da spakujem sve… E to je bilo tada tako, a sada je nešto sasvim drugo…
Sada je neki drugi tempo. Nekad sam se organizovala kako meni odgovara, a sada kako njima odgovara.
Ne, nije mi lako.
Lakše mi je samo utoliko što više nema prosutog soka, mrvica od hrane, vlažnih maramica svuda po kući, rasutih kockica, bojica i papira…
Nema noše ili adaptera, nema plakanja u nedogled ni danju ni noću…
Nema mnogo toga, ali zato ima mnogo drugih stvari...
Sad imam izlaske, drugarice, odlaske i dolaske…
Sad imam vožnje sa drugarima, odlaske kod drugara, treninge i utakmice…
Sad imam različite smene u školi, roditeljske i otvorena vrata, domaće i lekcije…
Sad imam doručak dva ili tri puta ujutru, zavisi koliko ko ima vremena…
Sad imam ručak u različito vreme, dok večeru neko ima, a neko nema, u zavisnosti od toga ko je kad jeo.
Sad imam:“Mama, gde mi je majica? Mama, je l’ mi oprana ona trenerka, Mama treba mi, Mama kupi mi…“
Nije lako kad su mali, ali nije lako ni kad su (kao) veliki.
Kad se stavi minus i plus, dođe na jednako, jer tad imamo svoj tempo, a kasnije njihov, koji, hteli ili ne, moramo da pratimo.
Autor teksta: Jelena Belajec
Fotografije: Pixabay.com
