Kako da budete autoritet svom detetu

Da li ste i vi među roditeljima koji se žale da ih dete “ne sluša”? Čini vam se da vaša reč za njega ne znači ništa, a neretko uradi i sasvim suprotno od onoga što zahtevate od njega? Verujete da se vaš mališan inati i ne znate kako da ga “savladate”, a toliko želite da zadobijete njegovo poštovanje? Evo prilike da preispitate sopstveno shvatanje autoriteta! Ukoliko je to potrebno, promena vašeg stava o autoritetu može biti stepenik više ka vašem razumevanju deteta, ali i njegovoj slici o vama kao roditelju.

Naša sagovornica Sanja Rista Popić sa pedagoškog stanovišta razjašnjava najčešće dileme na temu autoriteta, kroz prizmu jednog od metoda vaspitanja dece. Kroz njeno predavanje i radionicu na temu “Kako uspostaviti autoritet – izazovi savremenog roditeljstva” do sada je prošlo oko 60 roditelja, a mnogi od njih su se iznenadili naučenim.

MS: Da li, možda, roditelji imaju pogrešnu percepciju autoriteta? Šta je, u stvari, autoritet?

SANJA: Autoritet bismo najjednostavnije mogli definisati kao snažan uticaj koji određena ličnost ima na nas. Autoritetu verujemo, njegove vrednosti, mišljenje, stavove i uverenja
priznajemo, uvažavamo i poštujemo. Kada govorimo o roditeljskom autoritetu, pogrešna
percepcija roditelja bi se mogla odnositi na uverenje da ovakav odnos počiva na jednosmernoj komunikaciji, dominaciji, moći, poslušnosti, strogoj disciplini, vaspitnim metodama koje imaju za cilj spoljašnju kontrolu i uobličavanje ponašanja deteta.

MS: Koji uzrast deteta je ključan za uspostavljanje autoriteta?

SANJA: Svaki uzrast je veoma važan, no, razvojno gledano, najsenzitivniji period formiranja
odnosa deteta prema figurama autoriteta je četvrta godina.

MS: Kako se gradi autoritet kod dece?

SANJA: Prisutnošću, uvažavanjem, ličnim integritetom i negovanjem ličnog, bliskog odnosa sa detetom.

MS: Zašto neka deca lakše, a neka teže prihvataju autoritet?

SANJA: Zato što su deca po prirodi različita ali i zato što doživljavaju različita iskustva sa
najbližima kada ispoljavaju i izražavaju svoj osećaj snage i moćnosti. Neka deca imaju model zdravog autoriteta u porodici, emocionalno zrelu osobu na koju mogu da se oslone, koja ih prihvata, adekvatno odgovara na izazovna ponašanja u određenim razvojnim fazama pa je tada ovaj proces lakši za njih. Neka deca opet, imaju iskustvo neprihvatanja, neadekvatan odnos kada prirodno prolaze kroz period individuacije, ispoljavanja sebe, svoje volje, postavljanje izazova, kompeticije, preispitivanje svoje snage i moćnosti. Tada postoje velike šanse da će izražavati snažan otpor i teže se nositi sa prihvatanjem autoriteta.

MS: Šta kad dete “neće da sluša”?

SANJA: Tada nam promena perspektive, postavljanje pitanja: “Šta dete sprečava da me sluša, da sarađuje sa mnom? Šta mi ovim ponašanjem dete poručuje?” daje dobar početak. Komunikacija je dvosmerni odnos i kada je u pitanju odnos roditelj – dete, uvek imamo u
vidu obe strane.

Veština “čitanja između redova” u ponašanju deteta nam puno može pomoći u izazovnim situacijama, koja su usko povezana sa njegovim emocionalnim stanjem i stečenim uverenjima. Pored niza objektivnih faktora koji mogu biti razlog zbog kojeg nas dete “ne sluša”, jedan od veoma bitnih subjektivnih faktora je upravo onaj koji se ne vidi spolja, već oseća iznutra – doživljaj trenutne emocionalne dostupnosti, bliskosti, sigurnosti u naš odnos i osećaj povezanosti koje dete ima sa nama.

MS: Da li biste nam to opisali na jednom konkretnom primeru? Recimo, šta raditi kada jako žurimo da izađemo, a dete od 4-5 godina odbija da se obuče i obuje?

SANJA: Usmeriti pažnju na odgovornost, uključivanje i saradnju. Možete postaviti pitanje: „Šta te sprečava da se obuješ do kraja? ili „Vreme je za polazak. Hoćeš prvo da obučeš jaknu ili obuješ cipele?“ ili „Čekam te na vratima, pokaži mi koliko brzo možeš da se obuješ“…

MS: U čemu današnji roditelji najčešće prave greške?

SANJA: Današnji roditelji imaju veoma težak zadatak, možda teži nego ikada ranije jer su
uglavnom prepušteni sami sebi, nose se sa visokim zahtevima i očekivanjima društva, balansirajući istovremeno među mnoštvom različitih uloga. Verujem da svaki roditelj pruža svoj maksimum, da se trudi najbolje što može u datom trenutku. Pre nego da greši, rekla bih radije da možda više obraća pažnju i pridaje veću važnost stvarima koje su detetu manje potrebne u ranom periodu odrastanja.

MS: Vrlo često se može čuti od roditelja da njihova deca priznaju i poštuju autoritete u vrtiću ili školi, ali prema roditeljima ne. Kako to objašnjavate?

SANJA: Znatno kompleksnijim, duboko ličnim odnosom koji dete ima sa roditeljem, sa kojim je emocionalno povezan.

MS: Na prvi pogled, čini se kao da su deca nekada više poštovala autoritete u odnosu na sad. Šta o tome mislite?

SANJA: Današnji roditelji se svakako nose sa drugačijim izazovima u odgajanju deteta u odnosu na ranija, višegeneracijska domaćinstva u kojoj je postojala jasna podela rodnih uloga, čvrsta figura, “pater familias” porodice. Svako vreme nosi svoje breme. Nekada je možda više bio zastupljen rigidan, autoritarni vaspitni stil roditelja u odnosu na dete pa je zbog toga delovalo da su deca ih više poštovala. Ovakav vaspitni stil je bio rezultat tadašnjih uverenja, prilika i načina života. Imajući u vidu da njega prati visoka kontrola a nizak stepen prihvatanja deteta, velika emocionalna distanca, stroga primena raznih posledica i vaspitnih metoda (naročito kazne) – veliko je pitanje da li su deca iskreno uvažavala autoritete ili su ih samo slušala iz straha.

U današnje vreme, doba informacije, znanja i razvoja kritičke svesti, određena pozicija
ne obezbeđuje a priori i poštovanje. Danas ćemo pre govoriti o ličnom, izgrađenom,
zasluženom autoritetu nego o onom formalnom, nametnutom. Za dete će najveći autoritet predstavljati emocionalno stabilna, socijalno zrela osoba od integriteta koja provodi vreme sa njim, koja neguje siguran, topao, blizak emocionalni odnos i za njega predstavlja uzor koji će ono dobrovoljno želeti da prati. Ne zbog toga što je se boji, već zbog toga što je voli, poštuje i uvažava kao osobu.

MS: Šta smatrate najvažnijim u vaspitanju deteta?

SANJA: Kvalitet odnosa koji gradimo sa detetom.

MS: Da li ste uspeli svaki put da ostanete smireni pri komunikaciji sa detetom?

SANJA: Ne, naravno. Kao i svi drugi roditelji imam svoje bolje i lošije dane.

Sanja Rista Popić je pedagog, interdisciplinarni stručnjak u oblasti transformacije konflikata. Edukatorka je za roditelje dece predškolskog uzrasta i direktorka preduzeća za edukaciju i konsalting roditelja Parentis u Novom Sadu. Mama je tri devojčice.

Naredne susrete, predavanja za roditelje u Novom Sadu i Beogradu na temu autoriteta, Sanja će realizovati krajem ove godine, zajedno sa Draganom Aleksić – Family Coach. Za pitanja i informacije možete joj pisati na sanja@sanjaristapopic.rs, a možete pratiti i njen sajt www.sanjaristapopic.rs.

Ukoliko ste u onoj grupi roditelja koji uvide da autoriotet nije ono što su bili ubeđeni da jeste i da se gradi na potpuno drugi način od onog na koji su naviknuti, moguće da ćete shvatiti da vaš mali “nevaljalko” zapravo nije neukrotivo i komplikovano biće. Da, u stvari, ne biste ni želeli, po tradicionalnom shvatanju “poslušno dete”, već individuu koja misli svojom glavicom i ima svoje stavove, a kojoj će vaše strpljenje i oslonac pomoći da smiri „bubice“ i konačno u vama ugleda osobu koju poštuje.

Foto: Pixabay.com