Ja sam budala. Budala radoholik. Volim da radim više neg’ ‘leba da jedem. I kad mora, a i kad baš i ne mora. I kad je “radno vreme” (šta to beše za nas koji radimo od kuće), a i kad je vreme za opuštanje.
Ako mogu da biram šta ću da radim, ja biram da – radim.
Budala, kažem ja lepo.
Da li ste od onih koji belo gledaju ovo što sam napisala i ništa im nije jasno? Zaustavite se na vreme sa čitanjem teksta. Uživajte u nečemu relaksirajućem. Ne opterećujte se nečim što vas ne mori.
Ako su vas, kojim slučajem, štrecnule moje reči – nastavite sa čitanjem. Neću vam otkriti ništa naročito korisno, ali ćete barem znati da niste jedini.
A možda i pronađem nekog da kaže koju pametnu nama koji smo “navučeni” na rad. 😉
Zašto me to sad posebno nervira?
Koleginice sa kojima vodim ovaj sajt možda najbolje znaju koliko je posao za mene važan. Koliko razmišljam o svakom detalju, od planiranja do realizacije. Koliko celu sebe dajem u ono što radim.
Mislim da im nekada idem i na živce. I ne zameram im.
Ako pitate moje nekadašnje kolege iz pređašnjih firmi, verujem da bi me svi isto opisali. I to je lepo. Lepo je kad si okarakterisan kao vredan, inovativan, kreativan. To donosi rezultate i koristi svima. Ali, ako se u tome pretera, nosi i određenja opterećenja.
U trenutku pisanja ovog teksta bio je petak. Petak uveče. Vreme za gledanje filmova, izlazak ili opuštanje sa prijateljima ili partnerom? Ma neeee, nego – vreme za rad.
Petkom uveče kćerkica obično spava kod bake, a ja se veselim miru i tišini podobnim za rad.
Tako je bilo i ovog petka. Dok sam kupovala vitaminsko osveženje za obavljanje posla, zazvonio mi je telefon. Jedna od bliskih mi drugarica naprasno saznala da je to veče sama kod kuće i rešila da okupi žensku ekipu. Pozvala je i mene.
Ali, avaj. Umesto da sam oberučke prihvatila poziv, jer tako se retko viđamo u ovom haosu od obaveza oko poslova i sitne dece, ja sam izgovorila onu moju čuvenu: “Ali ja večeras radim”.
– Ih, pa zar moraš baš i večeras? ‘Ajde, dođi bar na sat vremena – pokušavala je da me ubedi drugarica.
– Ne mogu, isplanirala sam da radim, posle nemam kad, jer mi je sve isprogramirano. Baš mi je žao, bar da si mi ranije javila – nisam se dala ubediti.
Stigla sam kući i osećala blagu krivicu što odbijam poziv za druženje. A petak je veče. Pa još i žensko veče. A i ja zaslužujem druženje.
– Ma, idi bar na sat vremena, nemaš ništa jako hitno što ne može da sačeka – nagovarao me je muž, znajući moju “boljku”.
– U pravu si. Otići ću. – odlučih ja čvrsto. – Samo da nešto završim.
Sela sam za računar i tu se zadržala do posle ponoći. Nisam otišla na druženje.
Osećala sam krivicu i, delimično, tugu.
Kao i potrebu da napišem ovaj tekst.
Znaci sumnje da sam možda radoholik
Evo šta sam ja kod sebe prepoznala:
- Najviše energije trošim upravo na posao
- Pokušavam da pronađem uvek još vremena za posao
- Radim prekovremeno (u mom slučaju to može da bude baš velik problem, jer striktno propisanog radnog vremena nema – sama ga određujem)
- Često mi bliski ljudi iz okoline govore da treba malo da “usporim”
- Počela sam da zapostavljam društveni život zbog posla
- Razmišljam o poslu i kad mu vreme nije
- Često radim toliko da polako osećam negativan uticaj na zdravlje
Možda je to samo strast prema poslu?
Ipak, pronašla sam na dragom nam Googlu nekoliko definicija radoholika u koje se definitivno NE uklapam. Piše da nemaju apetit, da ih muči nesanica, otežano komuniciraju sa ljudima i još svašta drugo što za mene, srećom, ne važi.
Evo, nađoh i da je jedno angažovanje na poslu, a drugo zavisnost od posla. Hmm, ima li ipak nade za mene? 🙂
Pa onda, da radoholike ne pokreće strast prema poslu, već negativne emocije. A ja strasno volim svoje poslove (sva tri)! 🙂 i uživam u samom procesu rada. Nisam “puškom naterana”. Stvarno volim.
Sad sam u rebusu. Možda i nisam radoholik, nego samo motivisana, uporna i posvećena? Gde je ta tanka granica između strasti i opsesije?
Podstaknuta ovim pitanjem, a uverena da nisam jedina koja muči ovu muku u današnje vreme, reših da odgovor potražim kod stručnjaka.
Ako ste se pronašli u nekoj od mojih rečenica, pogledajte našu Facebook live emisiju „Kako da gorim a da ne sagorim“. Ja sam pomno slušala šta nam je pričala Lucija, master psiholog i psihodramski psihoterapeut. Pričale smo o ovoj temi, kao i o čuvenom „burnout“ sindromu, uz pominjanje konkretnih „lekovitih“ tehnika.
Moramo pomoći sami sebi.
Jer, posao je samo deo nas. Ne treba da bude naša jedina definicija.
