Čega se, kada i zašto plaše naša deca? Kakve vrste strahova kod dece postoje? Da li smo za neke od njih krivi i mi, roditelji? Kako se postaviti prema dečijim strahovima i kako pomoći mališanima da ih prevaziđu? Šta nikako ne treba raditi?
Rodimo se sa dva straha – strah od jakih i iznenadnih zvukova i strah od gubitka podloge. Znate da se bebe kada nešto lupi obavezno preplaše, a takođe znaju u snu da cimnu rukicama kao da padaju i da će da se dočekaju na ruke. Trudnicama i majkama sa bebicama – to je normalno i sasvim je u redu.
Postoje i razvojni i neurotski strahovi, ali nekima od njih doprinosimo i mi, roditelji.
Razvojni strahovi kod dece
Razvojni strahovi su normalni i javljaju se tokom odrastanja, kao na primer strah od separacije, koji je uglavnom najjači do druge godine, strah od nepoznatih ljudi, ljudi sa bradama, tamnim odelima, velikih predmeta, promena. Deca se ustvari mogu plašiti svih nevidljivih stvari.
Posle treće godine može se javiti strah od mraka, čudovišta ispod kreveta, glasnih zvukova i senki, naročito noću.
Nakon pete godine javljaju se strahovi od samoće, dete može da bude pod jakim utiskom neke serije, filma, vesti naročito ako je bilo izloženo agresivnom sadržaju, oluja i grmljavine, samoće (zato nije preporučljivo kažnjavanje dece slanjem u svoju sobu, no o tome nekom drugom prilikom), javlja se strah od smrti, napuštanja, naročito ako se tako nešto dešava u detetovoj sredini pa i u vrtiću jer deca pričaju i prenose i iskustva ali i emocije jedni na druge, zatim strah od neuspeha itd.
Neurotski strahovi kod dece
Neurotski strahovi pak, su uglavnom nemogućnost da se dete samo izbori sa razvojnim strahovima. Dete je došlo u situaciju gde ″problem″ prevazilazi njegove kapacitete da se izbori sa njima i tada je potrebna pomoć stručnjaka kako bi dete uspelo da prevaziđe tu fazu i nastavi svakodnevni život bez da strahovi remete svakodnevni ritam i svakodnevno funkcionisanje.
Strahovi za koje smo mi, roditelji, krivi
Međutim, postoje i strahovi koje deca poprime od roditelja…
Sada, kada čitate sve ovo, verovatno razmišljate: „Sirota deca, kao da im nije dosta svojih problema, još im i mi trebamo…“. I u pravu ste.
Deca uče po modelu. Ono o čemu ne razmišljamo, a često radimo je da prenosimo svoje strahove na decu. Videli ste bezbroj puta da se mama boji psa, te dete ne sme da pipne u šetnji ni najmanje štene. Ili, tata je slomio ruku vozeći bicikl/rolere, pa dete ne sme ni da proba vožnju, JER JE TO OPASNO, itd.
Kako se prevazilaze dečiji strahovi?
Većinu strahova deca ″prerastu″ sama vremenom. Mnogi od tih strahova proizilaze iz njihovog nerazumevanja situacije, a nemogućnosti da istu verbalizuju roditeljima kako bi mogli dobiti pomoć.
Naš posao kao roditelja je da deci obezbedimo sigurnu sredinu za odrastanje, da puno pričamo sa njima, da im dopustimo da se suočavaju sa svojim strahovima, da tako jačaju svoje samopouzdanje i svoje kapacitete za buduće probleme.
I najvažnije – da nikada strahove ne ismevamo, nego da im verujemo i da zajedno nađemo rešenje.
„Gušimo“ li decu sopstvenim strahovima?
Naravno da treba da učimo svoju decu da se čuvaju, da budu bezbedna… ali, da li preterujemo u tome?
Većina desetogodišnjaka danas ne zna da se popne na drvo, jer JE TO OPASNO! Deca se šetaju po parku samo na ograničenom delu da ne padnu, da se ne ogrebu, da ne uprljaju skupe farmerice…
Da li tim ponašanjem teramo decu da se boje života? Da se boje da se ne ogrebu? Da su sve životinje opasne zato što je nekad nekog ogrebala mačka?
Da li tim ponašanjem gajimo decu koja će sutra imati anksioznost od svake situacije zato što im mi nismo dozvoljavali (iz najbolje namere da se ne povrede) da se suočavaju sa raznim, pa i opasnim (tipa pomazi psa na ulici) situacijama…
Ono što u ovakvim situacijama ne vidimo je da im takvim ponašanjem šaljemo poruku DA NISU SPOSOBNI za taj zadatak, a samim tim im rušimo samopouzdanje i stvaramo sliku u njihovim glavicama da su nesposobni (ako nisam sposoban da se popnem na drvo a da ne padnem da se ne povredim, kako ću sutra uraditi neki veći i teži zadatak koji će se od mene očekivati).
Odmah zatim su i plašenja babarogama, vešticama, policajcima koji će te odvesti i ne znam ni ja šta raditi AKO NE BUDEŠ DOBAR….
To je privremeno rešenje. Možda će vas poslušati tada, ali nećete im moći pretiti babarogom i kada budu imali 15 godina. Sa druge strane, time stvarate deci još veće strahove, što zaista može da dovede do ozbiljne anksioznosti u kasnijim godinama.
Kako roditelji treba da postupe?
Dragi roditelji, znamo da volite svoju decu, ali nekada je jednostavno najbolje za njih da ih pustite i da padnu – ustaće jača, snažnija i sigurnija u sebe jer su sami ustali, ali i uvek budite tu ako im bude trebala pomoć.
Trudite se da ih naučite da se čuvaju, ali da se ne boje života. Da budu obazrivi, ali da se ne boje da probaju i neke nove stvari. Strah nam da kočnicu da se sačuvamo od opasnosti, ali isto tako, ako se nekada ne prepustimo izazovima, možemo puno da izgubimo.
Avanture nekada i nama prijaju, zar ne?
Fotografije: Pixabay
