Ponekad, kada mi je bilo najteže, vodila sam se onim da će posle kiše uvek svanuti sunce i da je nemoguće da me loše stvari doveka prate…
Mojih 18 godina, završena srednja… Računala sam da ću tada konačno krenuti napred, ali one lude 2001. ništa nije išlo kako treba. Posla nigde, a ja devojka željna izlazaka, krpica, svega. Na žalost, tata zbog bolesti nije mogao da mi pomogne, pa sam 6 meseci posle završetka srednje škole bukvalno bila bez dinara…
Prvi promašaj
U tom periodu, desio se on. Prvi momak, prva ozbiljna veza. Nisam znala da sam mu samo trofej, jer nikada pre njega nisam imala ozbiljnog momka. Jednostavno me je krojio po svojoj meri, da njemu budem onakva kakvom me on želi.
Dugo je to trajalo, neke tri, četiri godine. Koliko sam bila neiskusna, ubedio me je da počnemo da živimo zajedno. VELIKA GREŠKA, jer sam tada bila pod njegovom kontrolom… Dve godine sam trpela torturu, ljubomorisanje, pa i batine. Bio je ljubomoran na sve što je muško u mojoj okolini, čak je uspeo da me odvoji i od moje braće.
I drugi put – nasilje
Leto 2007. mi je donelo otrežnjenje. Tada sam shvatila da ne želim takav život, spakaovala svoje stvari u tri putne torbe i otišla u drugi grad, udaljen 300 km od mog rodnog mesta. Počela ispočetka, preporodila se, krenula napred…
Upoznala sam jednog momka i pomislila: “Evo ga, to je ono pravo!”. U početku me je mazio, pazio, bila sam mu sve na svetu. Sve dok nisam ostala trudna. Sa 25 godina čekala sam prvo dete, zbunjena i usamljena, jer je on krenuo da radi po terenima, sama u nepoznatom mestu bez ikoga svog… ali sam izgurala…
Porođaj i prvi dani … Nisam bila sama, bili su mi mama i tata i, naravno, ON – ponosni otac jednog preslatkog dečaka. A pelenu mu nije znao promeniti. Ćutala sam, ni sama ne znam zašto, možda zbog tog malog bića, jer sam želela da ima oba roditelja kraj sebe, a nisam videla da upadam u klasičnu zamku zlostavljane žene.
Posle nekog vremena, otišao je opet na teren, navodno da zaradi pare, a nas ostavio sa minimalnom sumom. Da mi nije bilo tate, koji je od svoje mizerne penzije slao po dve hiljade, dete mi ne bi imalo pelene ni hranu, jer sam od stresa izgubila mleko.
To je trajalo do leta 2011. U svemu tome došlo je i do nasilja, jer nije mogao da se pomiri da nema više terenskog rada, da je osuđen na kuću, mene i dete, pa se iskaljivao na meni. Ništa mu nije valjalo šta god da sam i kako god uradila. Ćutala sam od sramote, jer kome reći da trpim batine i zlostavljanje, kad je u mestu važio za mirnog i predivnog momka. A samo ja znam kako je izgledalo njegovo pravo lice…
U jesen 2011. priznam mojima šta mi se izdešavalo. Pomognu mi da se vratim u svoj grad, da krenemo od nule nas dvoje. Moj sin i ja…Taman sam krenula napred, polako, korak po korak, kad se desio još jedan lom u životu… Odvela sam dete na viđanje u CZSR, da bi mi ga on odveo. Mesec dana nisam znala gde mi je dete… Da bi u januru dobila dozvolu da ga vidim.
Konačno sunce
U svoj toj trci i borbi za starateljstvo, tužbi za nasilje i haosu od života, desilo se nešto predivno… Desio mi se on. Moj apaurin, moj vazduh, moja krv, moje sve… Opečenu prethodnim iskustvima, dugo mi je trebalo da se oslobodim prema njemu, a svakim postupkom mi je pokazivao ljubav, podršku, poverenje… Dušu i srce sam mu dala na dlanu i samo ga zamolila da me nikada ne povredi, jer neću uspeti da se podignem ponovo. Dva loma sam u životu imala, mislim da treći nebih uspela da izguram…
Evo peta godina kako smo zajedno. I dalje mi je sve na svetu, pored naša tri anđela. Dečak iz prethodnog braka ga zove tata. Imamo ćerkicu koja je pravi mali tornado, ne da na sebe nikome. I jednog malog bebana od osam meseci.
Volim ga svakog dana sve više i više, bez njega ne mogu da zamislim dan i noć. Hvala mu što je bio uporan da me osvoji, da mi vrati osmeh na lice, što me je naterao da se borim za sebe i svoje dete… Hvala mu što mi je svaki dan pored njega nasmejan, jer i kad nam je najteže, zajedno izguramo sve… Shvatila sam kada sam njega dobila u svom životu da IPAK POSLE KIŠE DOĐE SUNCE….
