Imam samo jedno dete, a ponekad se osećam totalno iscrpljeno. Otkako je u moj život ušetalo živahno, radoznalo malo čudo, isti se okrenuo naglavačke. Često sam se zapitala kako li je tek mamama koje imaju više dece – kako one „izguraju“ svoj dan, kako funkcionišu, kako postižu sve…
Palo mi je na pamet (baš usred jednog redovnog noćnog buđenja) da izdvojim 5 situacija koje mi posebno nabijaju stres i da priupitam Milenu Kostić, moju koleginicu iz Udruženja Mame Novosađanke i autorku bloga Mama iz magareće klupe, kako ona u tim situacijama izlazi na kraj sa svoje ČETVORO dece (a peto je na putu).
Milena se rado odazvala ovom eksperimentu. I – evo rezultata. 🙂
1. situacija:
JA: Noć. Ja u dubokom snu, ulazak u REM fazu. Trza me piskutavi glasić i “Mama piški mi se”. Skačem kao oparena i ošamućeno teturam do kupatila, gde joj palim svetlo. Sačekam je da završi, pa ga gasim. Posle ovog se sve odigrava po utvrđenom scenariju: ili je ponovo uspavljujem u njenoj sobi, ležeći pored nje, ili ona prelazi kod nas u bračni krevet, gde zaspi za tren. U proseku, budi me bar tri puta svake noći. U opisanoj situaciji i kad je žedna (iako flašica vode uvek stoji pored njenog kreveta).
Koliko puta noću ustaje Milena???
MILENA: Moram da priznam da se zaborave ove situacije, jer smo to prolazili, na našu sreću, veoma kratko. Ili se bar meni danas tako čini. Bio je to period oko drugog rođendana prve ćerke, kad smo skinuli pelene. Nekoliko noći, bolje rečeno zora, je zvala da joj se piški, i ustajali smo tada da je odvedemo do noše, i posle nazad u krevet. Veoma brzo je pomerila ta noćna dozivanja na jutarnju toaletu, tako da nije bilo iscrpljujuće. Mlađa ćerka, pak, je imala i još ima naviku da pije vodu tokom noći. Vremenom sam počela da joj ostavljam flašicu sa vodom pored krevetića, kao i sada pored kreveta. Čujem je kako noću uzima i pije. Ali odradi to sama, tiho, bez potrebe za pomoć sa naše strane. Valjda je tako to sa tim trećim detetom.
Ostale periode roditeljstva – trudnoće i dojenje, ne svrstavam u te teške noćne radove. Jedna šetnja uzrokovana smanjenjem bešike u trudnoći, druga podojima na zahtev, odrađujem polusvesno, ponekad ošamućena. Ubeđena sam da je u pitanju autopilot koji mamu navodi šta da radi.
Najviše buđenja i šetanja ima u periodima kad su bolesni. Što zbog davanja lekova, inhalacija, što ponekad samo zahtevaju nosanje i maženje. Al’ priznajem da mi ta situacija – bolest – daje više stresa no sama buđenja.
2. situacija:
JA: Pripremamo se za polazak u grad/goste/rođendan/gdegod. Spremam nju, spremam sebe, bacam pogled na to kako se muž obukao. 🙂 Ona se razvlači kao žvaka, a naravno da žurimo. Dok sam nju obukla, preznojala sam se. Dok se ja šminkam, ona je već pokvarila frizuru. Ajmo Jovo nanovo. Stresno 🙂
Koliko traje priprema Milenine porodice za odlazak negde i da li je njena količina stresa onda 4 x veća od moje ili je ona u potpunosti oguglala na sve to?
MILENA: Kad imate više dece, porodična dinamika po defoltu se neminovno izmeni, čak i kad niste tako startovali sa prvim detetom. Ovo nije opcija da samo jedan roditelj bude “glavnokomandujući” i istovremeno “glavni operativac”, moraju oba biti podjednako zastupljena. Kad je to nešto što oboje shvate i prihvataju kao tako, onda sve ide lakše.
Puno puta se šalim da je kod nas nekad kao u vojci – tačno se zna šta ko radi, kada, šta je sledeće, i kako se smenjujemo. Recimo, obično ja pripremim šta će ko da obuče (ako je za vrtić/školu, to radim veče pre), muž presvlači najmlađeg, ja kontrolišem druge da li su se obukli, muž sebe sprema, preuzima nadzor (a nekad i potera) nad klincima i oblačenjem, ja se spremam, on im pomaže oko obuvanja, ja uzimam njegove i moje stvari, on silazi sa njima, ja uzimam ako treba nečiju torbu, poklon, gde već idemo, i zatvaram stan. Jel vam se zavrtelo u glavi?
Kad idem sama sa njima, da, treba više vremena da se spremimo i krenemo. Al’ trudim se da uvek krenemo sa spremanjem bar 15 minuta ranije no što realno ima potrebe. Za svaki slučaj. Bolje nego da se nerviram i preznojavam. Ovo dvoje starijih (uskoro 8 i 6 godina) su dovoljno odrasli da pre bilo čega pričam sa njima šta nas čeka, gde i kad planiramo, šta treba da se uradi pre toga i sl. I to u mnogome olakšava situaciju.
3. situacija:
JA: Sedimo u igraonici/kafiću sa baštom i igralištem. Ne mogu u potpunosti da se opustim jer malo, malo pa zveram gde je ona i šta radi. Da se nije kojim slučajem iskrala napolje na ulicu, da se nije možda povredila u nekom zadnjem delu nedostupnom mom vidnom polju… Nemam mira i svaka kafa na takvom mestu je „sikteruša“.
Ako ja izgledam kao muva bez glave dok se okrećem levo desno, kako je onda tek Mileni koja treba da prati četvoro odjednom?!
MILENA: Pomalo sam smešna sebi kad se setim kako se nedeljama posle rođenja drugog deteta (starija je tada imala nepune 2 godine) nisam usuđivala da igde odem sa njih dvoje sama. Bukvalno ni do radnje koja mi je na 5 minuta hoda. Stalno sam mislila da ne mogu ja to, kako ću sa njih dvoje i sl. Količina stresa koju sam sebi stvarala uništavala je svako uživanje u roditeljstvu. Posle par meseci naišao je moment kad sam imala razgovor sama sa sobom, momenat kad shvatiš da tako dalje ne može. Jesam shvatila da nije vredno toga. Ništa.
Multitasking i dalje postoji ali nisam opterećena pitanjima “šta, ako”. Tu sam, nadzirem ih, ali ne lebdim nad njima. Davno smo utvrdili da pravila koja očekujemo od njih da poštuju lakše se i ispoštuju ako im poklonimo poverenje. I malo slobode. I verujte da oni to znaju da prepoznaju, cene i uzvrate.
Evo primera. Kad pokupim poslednje dete iz vrtića, treba da pređemo još duž jedne ulice nekh 500 metara. Oni, kao i sva deca, jedva dočekaju da trče tuda. Nekada bi se to odvijalo tako što bih vikala za njima, galamila, trčala za njima, pravila faktički scenu, dok mi pritisak ide nebu pod oblake. Danas imamo dogovor. Postoji linija koju onu zovu granica, gde moraju da stanu (iza je parking i ipak ne smem da pustim da sami prođu), a za uzvrat, pustim ih da jure do tamo ispred mene. I uvek stanu, čak kad imaju društvo drugara iz vrtića i njih zaustavljaju na tom mestu objašnjavajući im da to ne sme da se pređe.
4. Situacija:
JA: Popodne je, vreme nije za odlazak bilo gde napolje. “Mamaaa, hajde da se igramo!”. Ok, igramo se. Posle te jedne igre, ja bih nešto da radim. Ali, ona ne bi da se igra sama, ili to traje maksimalno 15 minuta i onda se opet začuje: “Mamaaa, hajde da mi pomogneš da slažemo kocke” ili “Mamaa, hajde ti da budeš Ana, a ja Elsa”…
Ako ja dnevno promenim bar 5 uloga igrajući se, u koliko “filmova” onda igra Milena? Ili je ona to “rešila” samim rađanjem društva za igranje. 🙂
MILENA: Tako nekako. Jeste lakše kad ih je više no jedno, jer uvek ima neko nekog da animira. Mada to zavisi od dece. Najstarija je bila od dece koja zahtevaju stalnu animaciju i angažovanje, al’ rođenjem sina dobila je svog parnjaka. Danas su toliko vezani da ih zovem vezana creva, jer teško funkcionišu jedno bez drugog. Verujem, doduše, da tu ima uticaja i manja razlika u godinama između njih.
S druge strane, mlađa ćerka je, bar za sada, individualista i od onih koji mogu sami da se zaigraju. Prihvata ponudu za igru, ali i bez toga nađe sebi zanimaciju. Kao što rekoh, tako je valjda sa tim trećim.
Najmlađi nam zato vraća dugove karme za ove starije. Iako je četvrti, ponaša se kao jedinac i zahteva naše potpuno angažovanje oko njega. Pa smo time svi u kući, i ko je hteo i ko nije, naučili da igramo fudbal.
Ja sam inače od onih koje pokušavaju da imitiraju kreativne mame, pa ih s vremena na vreme gnjavim kojekakvim idejama. Tu se, često, pokaže da više dece nije prednost, jer neko se tada redovno naljuti, bojkotuje ideju, prekine sve. I na kraju ostavi mene usamljenu u pokušajima, dok mi muž, po ko zna koji put, odmahuje glavom zašto i dalje pokušavam.
5. situacija:
JA: Imam samo jedno dete, a obaveza na pretek (kao i većina današnjih mama). Imam utisak da mi ni dan od 72 časa ne bi bio dovoljan da postignem sve što bih morala, a gde je tek ono što bih, pored onoga što moram, i volela… Obaveze oko nje, moja tri posla, ručak, njen sportić, odlasci na rođendane, moj hobi, edukacija nje, zabava sa njom, odlazak u šetnju, druženje sa prijateljima… Meni to ne stane u dane od po 24h.
Uz pomoć koje magične formule Milena stiže da diše uz četvoro dece, a kamoli da radi i sve što radi…?
MILENA: Ne spavam. I rekla bih “šalim se”, al’ skoro da se ne šalim. Jeste, teško je uklopiti sve obaveze, želje, navike i funkcionisati dobro, biti zadovoljan postignutim. Moje slobodno vreme je pre podne svake druge nedelje, kad se vrtić i škola poklope u smeni. To slobodno vreme ne mislim kao vreme za rekreaciju i sl. Već na vreme kad sam sama i mogu da se posvetim poslovnim angažmanima više. I naravno, uveče, kad poležu u krevete. Tu smo dosta rigidni, imamo utvrđeno vreme za spavanje i odstupanja ima samo izuzetno. Onda sam u stanju da sedim za kompom, knjigom, sveskom pola noći (jesam li već rekla da ne spavam?).
Muž mi je velika podrška pa tako znam da će ih samo spakovati i izvesti u park, igralište, pružajući mi vreme za rad ili odmor. To je uvek doživljavao kao svoju priliku da ima svoje vreme sa njima, obzirom da ih radnim danima manje viđa no ja. Takođe, uvek sam osećala podršku sa njegove strane da uskoči i više nekad, ne bih li dovršila neki projekat, prisustvovala sastancima, išla na put i sl.
Imam i podršku baba i deda servisa. Iako se trudim da ih ne koristim za svaku priliku, nego samo za izuzetne, to je velika prednost i na tome sam zahvalna.
E sad, što se tiče ovih druženja, šetnji i sl. Jednoj introvertnoj osobi kao što sam ja veći značaj ima mogućnost da uživa u čitanju dobre knjige ili u pisanju. Tako da neki možda manjak toga u svom životu ne doživljavam kao nedostatak, jer me to ne remeti.
I ne želim sad da budem shvaćena u smislu mantre “sve se može kad se hoće”, jer to nije tako kad imaš sitnu decu. Ali kako odrastaju sve više vidim da uz neko strpljenje tih prvih godina kad su potrebe deteta i njegova zavisnost od nas ipak veći (i prioritetniji) može naći dobar balans i imati (pretežno) dobre dane. Naravno da nije svaki dan dobar, al’ svaki dan nosi potencijal koji treba iskoristiti. Dovoljno da mirni odete uveče u krevet.
Hmmm, šta kažete, kakav bi se zaključak mogao izvesti iz ovog poređenja? 🙂 Da li ipak stresne situacije ne zavise od broja dece, već od njihovih temperamenata, naših navika i stavova…?
U svakom slučaju, čekam Milenu na megdanu za nekoliko godina, tamo negde na pragu puberteta, da ponovo napravimo poređenja 🙂 Ko zna šta će se dotle promeniti!